Прође јур њеки дан, летећи како стрил,
да стојим притужан раздиљен с лијепом вил'.
Вријеме ке стратит мњах у драгом ње крилу,
у туђијех сад странах проводим на силу.
I сила, не мој свит, чини ми овди доћ, 5
тер ону оставит, без ке нî живит моћ.
Њу мисли ме слиде с великом љубави
и о њој бесиде у сан и јави.
Она ми тад рече, кад се кћах растат с њом:
„Ти ћеш поћ далече, мој драги, пођ' с Богом!" 10
Грозно се у тај час ње очи смутише
и мило низ образ бисером здаждише.
Свеђ на ме гледаше подирућ горк уздих,
јер срце жаљаше да отит сиљен бих.
Таку моћ имаху теј ствари у себи, 15
да сунце могаху уставит на неби.
I чим ја прид њом стах, помркну мени
поражен вас остах, не могућ ит наприд.
Уредба ну доби, јер хтје зла немилос,
да заман све тој би и да грем у силос.20
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.180-181, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
