* * * (Сјетно поје булбул мали)
| * * * (Сјетно поје булбул мали) (1898) Писац: Осман Ђикић |
Сјетно поје булбул мали
На ружиној грани витој,
Још сјетније вјетрић пирка,
По травици валовитој.
Тужно плове зв’језде јасне,
Ведрог неба по пучини;
Још тужније мисли моје
Разл’јећу се по даљини.
Ој, останте мисли моје,
Не тргајте груд ми ледну!
Јер су пуста мјеста она,
Ђе ја љубљах ону чедну.
У хаз-башчи ђул је свен’о,
Нема сјенке оне више,
Под којом сам слуш’о некад,
Ђе крај мене она дише.
Пресах’о је бистри поток,
Што ми жеђцу често згаси.
Све је пусто, вихор само
Долијеће са уздаси!
Београд, у септембру 1898.
Извор[уреди]
- 1898. Звезда, породични лист. Година друга, број 3, стр. 17.
|