* * * (Сјетно поје булбул мали)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
* * * (Сјетно поје булбул мали)  (1898) 
Писац: Осман Ђикић


Сјетно поје булбул мали
На ружиној грани витој,
Још сјетније вјетрић пирка,
По травици валовитој.

Тужно плове зв’језде јасне,
Ведрог неба по пучини;
Још тужније мисли моје
Разл’јећу се по даљини.

Ој, останте мисли моје,
Не тргајте груд ми ледну!
Јер су пуста мјеста она,
Ђе ја љубљах ону чедну.

У хаз-башчи ђул је свен’о,
Нема сјенке оне више,
Под којом сам слуш’о некад,
Ђе крај мене она дише.

Пресах’о је бистри поток,
Што ми жеђцу често згаси.
Све је пусто, вихор само
Долијеће са уздаси!

Београд, у септембру 1898.

Извор[уреди]

  • 1898. Звезда, породични лист. Година друга, број 3, стр. 17.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Осман Ђикић, умро 1912, пре 109 година.