(Радост и жалост)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
(Радост и жалост)
Писац: Бранко Радичевић


Branko Radičević.gif

(Радост и жалост)


Деду, деду —
Да заведу
Лако коло
Наоколо.

Држ' се за пас, злато моје!
Ала сјаје око твоје,
Око твоје црно, мрко —
За тобоме, душо, црко.

Тако, тако држ' се, циго,
Зар јој не би ноне дигô,
Да растераш цигу-мигу,
Да растераш мало бригу?

Ао селе, бриго моја,
Дела покри недра своја,
Да се јунак не помамим,
Да се на те не намамим
Кано јуче,
Бело луче —
За тобом ми срце пуче.

Страшне л' ноћи, страшне муке!
О врату ми њене руке,
А сувише ноне њене
Око кука савијене...
Збогом, збогом, клета ноћи,
Та кад ћеш ми опет доћи?

Ноћи, ноћи, клета ноћи,
Страшна ли си у самоћи!
Брже амо, сунце моје,
Да ми сине око твоје,
Да одагна клету таму,
Клету таму и помаму.

Та помами ко год може,
Помами јој мајку, Боже,
Да ј' из одра крене мека,
Да је догна до менека,
Да ја ватим своју драгу,
Да је љубнем голу, нагу.

Ој кошуљо, ти облаче,
Моје сунце куд замаче,
Бежи, бежи, тако т' Бога,
Да с' дотакнем злата свога,
Јера месо оће меса,
То је воља са небеса.
Срце моје, што се стидиш?
Да л' први пут сад ме видиш?
Што ли дршћеш, што се кријеш?
Што л' се, ружо, не развијеш?
Да ја виђу окле воњи,
Ма ми био час потоњи.

Ој ви дојке, две јабуке!
С јабуке су наше муке,
Са њи, кажу, рај пропаде
За ким људи тако јаде,
Али ја би за вас, јао,
И два нака раја дао.

Ој те дојке кâ сливене,
И тај трбу, благо мене,
И те беле ноне твоје —
Па све, злато, све то моје?
Па на срце све да стиснем,

А од мила да не свиснем?
Све је моје, све је моје,
А ми једно обадвоје.
Стисни, стисни... де л' сам јако?
Подрж', Боже, вавек тако.
Ох, удари громом сада,
Сада, Боже, ил' никада.

Шта запали срце моје?
Очи твоје.
Шта разгоре огња пуста?
Твоја уста.
........... слатке муке?
Твоје руке.

О скупи, сунце, скупи стреле,
О данче, ал' си ладан.
Ох очи, уста, груди беле,
Што ћу без вас јадан?

Још не иди, још је рано,
Још зорица спава,
Јоште сунце огрејано
Крај зорице чмава,

Јоште роса, још не пада,
Ао моји јада!
Да однесе моје мило,
Просто јој не било!...



Ја прошета поред њени двора,
Она стоји тужна крај прозора,
Мало чедо држи у наруче;
Кад је згледа, срце мени пуче.

Она пружи оно чедо своје:
„Није л', драги ово лице твоје?“
Па ме гледну, гледну жалостиво,
Раскиде ми оно срце живо.

Па га онда ка грудим' принела,
Па га љубну сред чеоца бела,
А из ока гронуше јој сузе:
„Боже, Боже, зашто ме не узе?

Све пропало, свега ми нестало,
Мог живота дрво прецветало,
Лишће жуто ветар ми раздувô,
Шта ће јоште овде дрво суво?

Силни огањ из недара бије,
Пламти, букти, у дрво се вије;
Дрво гори, губи се и троши,
Мени данци за лошима лоши.

Јоште мало па сам пра и пепô,
Над њиме се нагло моје лепо,
У њег' рони те чемерне сузе —
Боже, Боже, заш ме пре не узе?...“

Да л' је радост, да л' је туга,
Ја ни сам не знадем,
Ал' би мени драже било,
Да га не имадем.
Ал' када је веће туна,
Дај да окушамо,
Да видимо куд ће пући,
Тамо оли амо.

Тад одврати своје лице бело,
Ману руком да с' уклоним отле,
Ал' се мени све умље занело
И ја оста ко прикован о тле.

Јоште једном окрете се часом:
„Све је прошло, прошло за свакаде!“
Тако рече, те прекиде гласом,
Лице покри, отле је нестаде.

Ње нестаде, свет ми се опусти,
Оде драго још што у њем' беше;
Ох, те речи што сада изусти
Све ми, све ми из њега однеше.

Хеј пријане, шта то копат поче?
„За њу раку.“ — Не будали, чоче!
Та у њој су све радости моје,
Њена рака јесте срце моје.
За ме раку ти копати поче,
Дела копај, ал' побрже, чоче!

Јарко сунце хоће да се смири,
Ал' што сјаје тако чудновато?
Што ли ветрић тако сада пири,
Не кâ пређе слатко, умиљато?

Што се њија тако брсно грање?
Што ме гледа дрво жалостиво?
Окле жубор и то уздисање,
Да ми стрепи, пуца срце живо?

А та звона што сад ударише
Страшна л(и) су, вас ми свет се мути;
Ох, страшна така још не бише,
Боже, Боже, на што л' ми се слути?

Љупко цвеће, ти још не увену?
А ти, зоро, опет из сна прену?
А ти, сунце, опета ограну?
А ти, данче, опет свету свану?

Ајде, цвеће, па увени брже,
Када ње ту, да те бере, нема;
А ти, зоро, што се из сна трже,
Спавај, дремај, кад и она дрема;

А ти, сунце, не сјај мојој муци,
Веће седај — моје ј' сунце село;
Бежи, данче, у црно с' обуци,
Црна земља њено крије тело...


Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранко Радичевић, умро 1853, пре 166 година.