(Radost i žalost)

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
(Radost i žalost)
Pisac: Branko Radičević


Branko Radičević.gif

(Radost i žalost)


Dedu, dedu —
Da zavedu
Lako kolo
Naokolo.

Drž' se za pas, zlato moje!
Ala sjaje oko tvoje,
Oko tvoje crno, mrko —
Za tobome, dušo, crko.

Tako, tako drž' se, cigo,
Zar joj ne bi none digô,
Da rasteraš cigu-migu,
Da rasteraš malo brigu?

Ao sele, brigo moja,
Dela pokri nedra svoja,
Da se junak ne pomamim,
Da se na te ne namamim
Kano juče,
Belo luče —
Za tobom mi srce puče.

Strašne l' noći, strašne muke!
O vratu mi njene ruke,
A suviše none njene
Oko kuka savijene...
Zbogom, zbogom, kleta noći,
Ta kad ćeš mi opet doći?

Noći, noći, kleta noći,
Strašna li si u samoći!
Brže amo, sunce moje,
Da mi sine oko tvoje,
Da odagna kletu tamu,
Kletu tamu i pomamu.

Ta pomami ko god može,
Pomami joj majku, Bože,
Da j' iz odra krene meka,
Da je dogna do meneka,
Da ja vatim svoju dragu,
Da je ljubnem golu, nagu.

Oj košuljo, ti oblače,
Moje sunce kud zamače,
Beži, beži, tako t' Boga,
Da s' dotaknem zlata svoga,
Jera meso oće mesa,
To je volja sa nebesa.
Srce moje, što se stidiš?
Da l' prvi put sad me vidiš?
Što li dršćeš, što se kriješ?
Što l' se, ružo, ne razviješ?
Da ja viđu okle vonji,
Ma mi bio čas potonji.

Oj vi dojke, dve jabuke!
S jabuke su naše muke,
Sa nji, kažu, raj propade
Za kim ljudi tako jade,
Ali ja bi za vas, jao,
I dva naka raja dao.

Oj te dojke kâ slivene,
I taj trbu, blago mene,
I te bele none tvoje —
Pa sve, zlato, sve to moje?
Pa na srce sve da stisnem,

A od mila da ne svisnem?
Sve je moje, sve je moje,
A mi jedno obadvoje.
Stisni, stisni... de l' sam jako?
Podrž', Bože, vavek tako.
Oh, udari gromom sada,
Sada, Bože, il' nikada.

Šta zapali srce moje?
Oči tvoje.
Šta razgore ognja pusta?
Tvoja usta.
........... slatke muke?
Tvoje ruke.

O skupi, sunce, skupi strele,
O danče, al' si ladan.
Oh oči, usta, grudi bele,
Što ću bez vas jadan?

Još ne idi, još je rano,
Još zorica spava,
Jošte sunce ogrejano
Kraj zorice čmava,

Jošte rosa, još ne pada,
Ao moji jada!
Da odnese moje milo,
Prosto joj ne bilo!...



Ja prošeta pored njeni dvora,
Ona stoji tužna kraj prozora,
Malo čedo drži u naruče;
Kad je zgleda, srce meni puče.

Ona pruži ono čedo svoje:
„Nije l', dragi ovo lice tvoje?“
Pa me glednu, glednu žalostivo,
Raskide mi ono srce živo.

Pa ga onda ka grudim' prinela,
Pa ga ljubnu sred čeoca bela,
A iz oka gronuše joj suze:
„Bože, Bože, zašto me ne uze?

Sve propalo, svega mi nestalo,
Mog života drvo precvetalo,
Lišće žuto vetar mi razduvô,
Šta će jošte ovde drvo suvo?

Silni oganj iz nedara bije,
Plamti, bukti, u drvo se vije;
Drvo gori, gubi se i troši,
Meni danci za lošima loši.

Jošte malo pa sam pra i pepô,
Nad njime se naglo moje lepo,
U njeg' roni te čemerne suze —
Bože, Bože, zaš me pre ne uze?...“

Da l' je radost, da l' je tuga,
Ja ni sam ne znadem,
Al' bi meni draže bilo,
Da ga ne imadem.
Al' kada je veće tuna,
Daj da okušamo,
Da vidimo kud će pući,
Tamo oli amo.

Tad odvrati svoje lice belo,
Manu rukom da s' uklonim otle,
Al' se meni sve umlje zanelo
I ja osta ko prikovan o tle.

Jošte jednom okrete se časom:
„Sve je prošlo, prošlo za svakade!“
Tako reče, te prekide glasom,
Lice pokri, otle je nestade.

Nje nestade, svet mi se opusti,
Ode drago još što u njem' beše;
Oh, te reči što sada izusti
Sve mi, sve mi iz njega odneše.

Hej prijane, šta to kopat poče?
„Za nju raku.“ — Ne budali, čoče!
Ta u njoj su sve radosti moje,
Njena raka jeste srce moje.
Za me raku ti kopati poče,
Dela kopaj, al' pobrže, čoče!

Jarko sunce hoće da se smiri,
Al' što sjaje tako čudnovato?
Što li vetrić tako sada piri,
Ne kâ pređe slatko, umiljato?

Što se njija tako brsno granje?
Što me gleda drvo žalostivo?
Okle žubor i to uzdisanje,
Da mi strepi, puca srce živo?

A ta zvona što sad udariše
Strašna l(i) su, vas mi svet se muti;
Oh, strašna taka još ne biše,
Bože, Bože, na što l' mi se sluti?

Ljupko cveće, ti još ne uvenu?
A ti, zoro, opet iz sna prenu?
A ti, sunce, opeta ogranu?
A ti, danče, opet svetu svanu?

Ajde, cveće, pa uveni brže,
Kada nje tu, da te bere, nema;
A ti, zoro, što se iz sna trže,
Spavaj, dremaj, kad i ona drema;

A ti, sunce, ne sjaj mojoj muci,
Veće sedaj — moje j' sunce selo;
Beži, danče, u crno s' obuci,
Crna zemlja njeno krije telo...


Vikipedija
Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom:


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branko Radičević, umro 1853, pre 167 godina.