(Кад Млидија умрети)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
(Кад Млидија умрети)
Писац: Бранко Радичевић


Branko Radičević.gif

(Кад Млидија умрети)

Лишће жути веће по дрвећу,
Лишће жуто веће доле пада,
Зелена га више ја никада
Видет нећу.

Глава клону, лице потавнило,
Боловање образе попило,
Око тело поломљено,
А клеца ми слабачко колено:
Дође доба да идем у гроба.

Боже, (Боже)
Зар ме јача створити не може?
Кад у душу пусти силни пламен,
Зашто тело не створи кô камен,
Као оне клисурине јаке
Што се дигле небу под облаке,
Утврђене можда за свакада,
А ја морам веће ићи сада?

Ох, зашто ме још у клици
Неси, Боже, уморио?
Зашто си ми немилосно
Бела дана отворио
И показâ још сувише
Свако чудо и милину,
Те с' отео тић лудани,
Брзо нагâ у висину?
Он не знаде од милине
Куд ће пређе да се сретан вине,
Небо зваше, земља не пушташе.
Силни Боже, де ли тад бијаше,
Те не вати грома пламенога,
Не удри га 'нако пресретнога?
Кô ван себе тић одмила лута,
Обневиде, узе лоша пута,
Па удари о тај камен тврди,
Те се разби и љуто нагрди.
И ево га доле сакрана,
Васиони једна љута рана.
Ал' још дише, још му севка око,
Још погледа тамо на високо,
Гледа дугу и те муње лаке,
Сунце, звезду и рујне облаке
С кима био, с кима живовао,
Живовао, дивно друговао.
Али саде — сврши, Боже, јаде
Ил' онако, ил' више никако;
Нема лека, па нашто и века!
Збогом, свете, некад тако бео,
Здраво ли ми беше омилео!
Да би мање, те би боље било,
Још би здраво ја имао крило,
Још би дуже весело трајао,
Сунца твога злаћана гледао
Слушâ грома, слушао олују,
Чудио се твојему славују,
Твоме цвећу и твоме извору —
Мог живота вир је на увору.
П песме, јадна сирочади,
Децо мила моји часа млади
Што на срцу тедо да одраним,
Да одраним од зла вас одбраним,
Па да дугу са небеса свучем,
Дугом сјајном да све вас обучем,
Да накитим јаснима звездама,
Да обасјам сунчаним лучама,
Кад угинем да ми приватите,
Да ми име дично одржите —
Дуга била, па се изгубила,
Звезде сјале, па ми и пресјале
А сунашце оно огрејало,
И оно је са неба ми пало!
Па вас ето за живота свога
Ни на ноге подићи не могâ.
Збогом, збогом, моје благо мило,
Тоне срце што вас задојило,
Клону рука што да вас однија,
Пода мноме већ земљица зија,
Па и скоро заронит ме ладна,
Да нарани мноме црва гладна,
Па за нешто краткога времена
Нигде мени више ни спомена.
А ти, а ти, ох моја једина,
О најмиља од свију милина,
Зоро моја што ми једном сину,
И мој јаде, јер ме у час мину!
Јаде, јаде, па прекрасан тада,
Бар се теби још дегоде нада;
Срце здраво, огањ разгорео,
Ма је сада веће догорео,
Две-три искре једва још тињају,
Па се опет тебе осећају.
Ох, у часу овом страотноме
Де си сада, де си срцу моме?
Са тобоме сунце ми изађе,
Заш те нема кад оће да зађе?
Ох, још једном кад би лица твога,
Само једном још угледат могâ,
Чини ми се, лакше би ми било,
Лакше би ми с' око заклопило.
Оди, оди, — али залуду је.
Твоје уво гласа ми не чује;
Далеко си, за мене не ајеш,
Другом можда сретнијему сјајеш,
Он те прима на љубавно крило —
Збогом, збогом, и сретно ти било!
Збогом, оче, збогом, мучениче,
Мало ли ти босиока ниче,
Па тек јед(н)ог што претуриш јада,
Ето опет другог изненада.
Два синчића теби срећа даде,
Ти и лепо одгајиват стаде,
Својом крви ти и младе рани,
Рани, оче, и ода зла брани,
Они беу твоја мила снага,
Твоја, оче, два камена драга,
Твоме срцу слатка успомена,
Што ти оста из лепши времена;
Они беу до две зраке јасне
Од сунашца што су ти остале,
Небу твоме до две звезде јасне,
Да ти таму у срцу разгале,
Оче, оче, до два вита бора,
Кад ти једном буде до умора.
Кад старости сивој клисурини
Једанпута будеш на висини,
Када глава теби снежна клоне,
Ка земљици слабо тело тоне,
Да с' прислониш уз борове младе,
Да погледиш животу назаде,
Да погледиш са ти снежни гора,
Окле прва забели ти зора,
Да се сетиш јутра и уранка,
Да се сетиш оног лепог данка;
А у вече, у својој старости,
Да се сетиш сунашца младости,
Да ти живо још једанпут гране
Пре него ти за горицу пане,
Па кад веће буде на западу,
Да погледаш своју децу младу,
Да погледаш и да се насменеш
Те да срећан онда за век тренеш.
Ох, лепо би, лепо било тако,
Али срећа тела је инако;
Ти и видиш како оба вену,
Па се бојиш да ти не увену.
Неће, неће, ох, не бој се, оче,
Ваљда срећа сву већ злобу доче,
Ваљда неће тако страшна бити,
Па и њега теби уграбити,
Њега, њега, материну слику,
И за мало једину ти дику,
А једини спомен бољег века —
Неће, неће, још ти има лека,
Опет ће се он теби прибрати,
Дивном снагом опет опасати,
Посинути у вис ко некада,
Ал' ја одо, — збогом за свакада.


Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранко Радичевић, умро 1853, пре 166 година.