(Kad Mlidija umreti)

(Kad Mlidija umreti)
Pisac: Branko Radičević

Lišće žuti veće po drveću,
Lišće žuto veće dole pada,
Zelena ga više ja nikada
Videt neću.

Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje obraze popilo,
Oko telo polomljeno,
A kleca mi slabačko koleno:
Dođe doba da idem u groba.

Bože, (Bože)
Zar me jača stvoriti ne može?
Kad u dušu pusti silni plamen,
Zašto telo ne stvori kô kamen,
Kao one klisurine jake
Što se digle nebu pod oblake,
Utvrđene možda za svakada,
A ja moram veće ići sada?

Oh, zašto me još u klici
Nesi, Bože, umorio?
Zašto si mi nemilosno
Bela dana otvorio
I pokazâ još suviše
Svako čudo i milinu,
Te s' oteo tić ludani,
Brzo nagâ u visinu?
On ne znade od miline
Kud će pređe da se sretan vine,
Nebo zvaše, zemlja ne puštaše.
Silni Bože, de li tad bijaše,
Te ne vati groma plamenoga,
Ne udri ga 'nako presretnoga?
Kô van sebe tić odmila luta,
Obnevide, uze loša puta,
Pa udari o taj kamen tvrdi,
Te se razbi i ljuto nagrdi.
I evo ga dole sakrana,
Vasioni jedna ljuta rana.
Al' još diše, još mu sevka oko,
Još pogleda tamo na visoko,
Gleda dugu i te munje lake,
Sunce, zvezdu i rujne oblake
S kima bio, s kima živovao,
Živovao, divno drugovao.
Ali sade — svrši, Bože, jade
Il' onako, il' više nikako;
Nema leka, pa našto i veka!
Zbogom, svete, nekad tako beo,
Zdravo li mi beše omileo!
Da bi manje, te bi bolje bilo,
Još bi zdravo ja imao krilo,
Još bi duže veselo trajao,
Sunca tvoga zlaćana gledao
Slušâ groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
Tvome cveću i tvome izvoru —
Mog života vir je na uvoru.
P pesme, jadna siročadi,
Deco mila moji časa mladi
Što na srcu tedo da odranim,
Da odranim od zla vas odbranim,
Pa da dugu sa nebesa svučem,
Dugom sjajnom da sve vas obučem,
Da nakitim jasnima zvezdama,
Da obasjam sunčanim lučama,
Kad uginem da mi privatite,
Da mi ime dično održite —
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa mi i presjale
A sunašce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Pa vas eto za života svoga
Ni na noge podići ne mogâ.
Zbogom, zbogom, moje blago milo,
Tone srce što vas zadojilo,
Klonu ruka što da vas odnija,
Poda mnome već zemljica zija,
Pa i skoro zaronit me ladna,
Da narani mnome crva gladna,
Pa za nešto kratkoga vremena
Nigde meni više ni spomena.
A ti, a ti, oh moja jedina,
O najmilja od sviju milina,
Zoro moja što mi jednom sinu,
I moj jade, jer me u čas minu!
Jade, jade, pa prekrasan tada,
Bar se tebi još degode nada;
Srce zdravo, oganj razgoreo,
Ma je sada veće dogoreo,
Dve-tri iskre jedva još tinjaju,
Pa se opet tebe osećaju.
Oh, u času ovom straotnome
De si sada, de si srcu mome?
Sa tobome sunce mi izađe,
Zaš te nema kad oće da zađe?
Oh, još jednom kad bi lica tvoga,
Samo jednom još ugledat mogâ,
Čini mi se, lakše bi mi bilo,
Lakše bi mi s' oko zaklopilo.
Odi, odi, — ali zaludu je.
Tvoje uvo glasa mi ne čuje;
Daleko si, za mene ne aješ,
Drugom možda sretnijemu sjaješ,
On te prima na ljubavno krilo —
Zbogom, zbogom, i sretno ti bilo!
Zbogom, oče, zbogom, mučeniče,
Malo li ti bosioka niče,
Pa tek jed(n)og što preturiš jada,
Eto opet drugog iznenada.
Dva sinčića tebi sreća dade,
Ti i lepo odgajivat stade,
Svojom krvi ti i mlade rani,
Rani, oče, i oda zla brani,
Oni beu tvoja mila snaga,
Tvoja, oče, dva kamena draga,
Tvome srcu slatka uspomena,
Što ti osta iz lepši vremena;
Oni beu do dve zrake jasne
Od sunašca što su ti ostale,
Nebu tvome do dve zvezde jasne,
Da ti tamu u srcu razgale,
Oče, oče, do dva vita bora,
Kad ti jednom bude do umora.
Kad starosti sivoj klisurini
Jedanputa budeš na visini,
Kada glava tebi snežna klone,
Ka zemljici slabo telo tone,
Da s' prisloniš uz borove mlade,
Da poglediš životu nazade,
Da poglediš sa ti snežni gora,
Okle prva zabeli ti zora,
Da se setiš jutra i uranka,
Da se setiš onog lepog danka;
A u veče, u svojoj starosti,
Da se setiš sunašca mladosti,
Da ti živo još jedanput grane
Pre nego ti za goricu pane,
Pa kad veće bude na zapadu,
Da pogledaš svoju decu mladu,
Da pogledaš i da se nasmeneš
Te da srećan onda za vek treneš.
Oh, lepo bi, lepo bilo tako,
Ali sreća tela je inako;
Ti i vidiš kako oba venu,
Pa se bojiš da ti ne uvenu.
Neće, neće, oh, ne boj se, oče,
Valjda sreća svu već zlobu doče,
Valjda neće tako strašna biti,
Pa i njega tebi ugrabiti,
Njega, njega, materinu sliku,
I za malo jedinu ti diku,
A jedini spomen boljeg veka —
Neće, neće, još ti ima leka,
Opet će se on tebi pribrati,
Divnom snagom opet opasati,
Posinuti u vis ko nekada,
Al' ja odo, — zbogom za svakada.

Izvori

Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branko Radičević, umro 1853, pre 171 godina.