Сека брату просила дјевојку,
Од милине дјевер брату била,
Од цара му коња куповала,
Од царице б’јеле перјанице.
Кад су свати стали путовати, 5
Кад су били на по Цариграда,
Гледала их сва наред[1] господа,
И сам царе испред Цариграда,
И царица с драгога камена.
Ал говоре сва наред господа: 10
"Мили Боже, кићених сватова!
Још каки је дјевер међу њима,
Да нам хоће остати у граду,
Дали би му полак Цариграда,
И граткињу[2] најбољу дјевојку!" 15
Ал говори лијепа дјевојка:
"Сто ће мени полак Цариграда,
Кад сам јадна и сама дјевојка?"
