„Зумбул цв'јеће, беру ли те буле?“
„Богме беру, и за њедра мећу,
„Да ме не би Турске буле брале,
„Од мене би горе мирисале.“
И у гори алем камен драги, 5
На ком' сједи челебија Јово,
Сузе рони, а године броји,
Бројио их три године дана;
Питају га његови јарани:
„Што је тебе? челебија Јово!“ 10
„Прођ' те ме се, моја браћо драга!
„Ја имадох јарана ђевојку.
„Па ми јаран пође за другога;
„Да за кога, ни по јада мога,
„У махалу за првог комшију. 15
„Сад ме зове јаран у сватове:
„Јад је поћи, а горе не поћи,
„Ал' за кума али за ђевера;
„Ако пођох, нагледах се јада,
„Ак' не пођем, нећу виђет' драге; 20
„Хоћу поћи, да нећу ни доћи.“
Пође Јово драгој у сватове,
Дадоше му, да јој прстен меће,
Прстен меће, на уво јој шапће:
„Што учини? једна невјернице! 25
„Твоја вјера бјеше некад тврда,
„А садти је мекша од памука.“
„Ој Бога ми, челебија Јово!
„Ја ти томе ни крива нијесам,
„Већ је крива твоја мила мајка, 30
„Него сада али икадаре.“
Када зачу Јово момче младо,
Уфати је за бијелу руку,
Па побјеже своме бјелу двору.
За њим трчи млади ђувегија: 35
„Стани Јово, родила те курва!
„Не води ми лијепу ђевојку.“
Јово бјежи, овако говори:
„Од пријед је моја цура била.“
Ш њом утече, и вјенча је за се. 40
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 290-291.
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 186-187.
