[Што ми пишти у гори зеленој]
Што ми пишти у гори зеленој,
да л’ је вила. или љута гуја?
Нит је вила, нити љута гуја,
већ то пишти млада Павловица;
данке броји и године њене, 5
што ми млада без порода оста.
Опет ми се сама обаврати,[1]
те узима ону танку пређу,
да заплави онај тихи Дунав,
да ухвати рибу златна крила, 10
да однесе цару на поклоне. —
Царе њојзи по тихо говори:
„Тако т’ Бога, млада Павловице!
Шта ће мени риба златла крила?“
„Тако т’ Бога, царе, честит’ царе, 15
ја сам теби милост поклонила,
да се молбом Богу позамолиш,
не би ли се Богу смиловало,
да м’ поклони једно мушко чедо,
да ја имам и под старост своју, 20
да ја имам ка’ ’но моје друге.“
