Шта чини љубомора

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Шта чини љубомора

Заишао Латинине Павле,
Заишао у земљу латинску,
Де ’но нема дрвља ни камења
Окром једно дрво јаворово,
Под њим седи Кумрија робиња, 5
Сузе рони, па године броји:
„Ево већем девет годин’ дана
Како седим ја у гори сама,
Нигде никог од свог рода немам,
Већ до Јелу, моју милу сеју, 10
Та и њу сам далеко удала,
На далеко, у земљу латинску
За некога Латинина Павла.”
Она мисли нико је не слуша,
Слушао је Латинине Павле, 15
Па говори Латинине Павле:
„Ао тајо, моја мила свајо,
Та ја јесам Латинине Павле,
Твоја сеја моја верна љуба.”
Па је узе за десницу руку, 20
Па је баца за се на коњица,
Трипут ју је опасао пасом
И четврти од сабље кајасом,
Па одоше своме белом двору.
Кад су били среди горе чарне, 25
Ал’ говори Латинине Павле:
„Ао тајо, моја мила свајо,
Ти немој се показати сеји,
Да видимо оће л’ познавати.”
Кад су дошли своме белом двору, 30
Изилазе девет робињица,
Отварају од авлије врата,
Па одоше Јелици госпоји:
„Ој Јелице, ој госпојо наша,
Ево иде Латинине Павле, 35
И он води танану робињу
Три пут ју је опасао пасом
И четврти од сабље кајасом.”
Изилази Јелица госпоја:
„Ао Павле, драги господару, 40
Ил’ ти водиш десету робињу,
Или водиш за мене измену?”
Павле ћути, ништа не говори,
Мало јесте време постајало,
Мало време за по летња дана, 45
Стиже књига Латинину Павлу,
Стиже књига да иде на војску,
Оде Павле на цареву војску,
А он није љуби ни казао
Кога јој је на коњу донео. 50
Ал’ говори Јелица госпоја:
„Ој Бога вам, девет робињица,
Вод’те кују на горње чардаке,
На чардаке де прежиже сунце,
Подајте јој жито и решето, 55
Не би ли је опалило сунце.”
Одведоше ј’ горе на чардаке,
Дадоше јој жито и решето.
Жито чини Кумрија робиња,
Жито чини, овако говори: 60
„Ја те чиним, о шенице бела,
Моја сеја у здрављу те јела.”
Она мисли нико је не слуша.
Слушало је девет робињица,
Па одоше Јелици госпоји: 65
„Ој Јелице, ој госпојо наша,
Жито чини танана робиња,
Жито чини овако говори:
- Ја те чиним, о шенице бела,
Госпоја те у болести јела.” 70
Ал’ говори Јелица госпоја:
„Бац’те кују на дно у тавницу,
Подајте јој чедо поплашено,
Нек’ га љуља и нек’ га успава,
Не би ли се поплашила млада.” 75
Бацише је на дно у тавницу,
Дадоше јој чедо поплашено,
Да га љуља и да га успава.
Чедо љуља Кумрија робиња,
Чедо љуља овако говори: 80
„Лулу, спавај, моје чедо мало,
Живовало и оцу и мајки
И тетици младој љуљарици.”
Она мисли нико је не слуша,
Слушало је девет робињица, 85
Па одоше Јелици госпоји:
„Ој Јелице, ој госпојо наша,
Чедо љуља танана робиња,
Љуљајући овако говори:
- Лулу, спавај, чедо поплашено, 90
Не живило ни оцу ни мајки,
Ни тетици која тебе љуља.”
Ал’ говори Јелица госпоја:
„Ој Бога вам, девет робињица,
Отидите у гору зелену, 95
Уватите гују у процепу,
Нацедите једа гујинога.”
Отидоше девст робињица,
Отидоше у гору зелсну,
Уватише гују у процепу, 100
Нацедише једа гујинога,
Односеше Јелици госпоји.
Узе кондир Јелица госпоја,
П’ она иде на дно у тавницу,
Па говори Кумрији робињи: 105
„Ој Бога ти, танана робињо,
Да се ниси уплашила млада,
Узми мало, те се напиј вина.”
Ал’ говори Кумрија робиња:
„Ој Бога ти, Јелице госпоја, 110
На смрти ме заклињала мајка,
Да не пијем пређе старијега.”
Разљути се Јелица госпоја,
Удари је шаком по образу;
Како ју је лако ударила, 115
Са црном је земљом саставила,
Испаде јој круна из недара,
Познала је Јелица госпоја,
Да је круна њене старе мајке,
Па говори Јелица госпоја: 120
„Ој Бога ти, танана робињо,
Откуд теби круна моје мајке?”
Ал’ говори Кумрија робиња:
„А зар не знаш, Јело, мила сејо,
Кад је наша умирала мајка, 125
Теби даде небројено благо,
Мени даде круну позлаћену,
Брату Груји бабина путаља
И даде му танану кошуљу,
Нит’ је ткана, нити је предена, 130
Већ од сувог злата саливена?”
Тек изусти, па душицу пусти.
Трже ноже Јелица госпоја,
Па удара себе у срдашце:
„Ди ми труне моја мила сеја, 135
Нека труне моје срце ш њоме!”

Murat Sipan vinjeta.jpg



Напомена[уреди]

  • Матица, V, 20. I 1870, 2, 30-32.
  • Српске народне песме, бр. 7, из збирке Б. У. М.
  • Напомена уз песму: „Ову ми је пјесму казивала нека Јелена Поповић, удата у Параносићеву кућу, у Прву.”
  • Варијанте: СНП V, бр. 695; НП Даница, бр. 241.

Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Зоја Карановић, Народне песме у Матици, Нови Сад : Матица српска ; Београд : Институт за књижевност и уметност, 1999., стр. 183-186.