Роди сина Јован-беговица,
Па говори бегу Јован-бегу:
"Ако сам ти дужна родит' сина,
"Њесам дужна дадија му бити."
Кад то чуо беже Јован-беже, 5
Оде бего у Стамбол-чаршију,
Ту ми нађе танану робињу,
За њу даде хиљаду дуката,
Одведе је двору бијеломе,
Па је сједе уз шикли бешику, 10
Да му шика у бешици сина.
Уз бешику попијева млада:
"Нинај, нинај, мој мио сестрићу!
"Не нина те танана робиња,
"Него тета, материна сека." 15
Кад то чула Јован-беговица,
Трком трче уз бијелу кулу,
Па отрча у шикли одају,
Удрила је налчом и папучом,
Два јој здрава саломила зуба, 20
А четири из темеља крену.
Вели њојзи танана робиња:
"Бог т' убио, Јован-беговице!
"Можеш знати, мож' ли запамтити?
"Кад'но наша умираше мајка, 25
"Када нама рухо дијељаше,
"Мени ткано, а теби неткано,
"Мен' предено, теби непредено,
"Мен' везено, теби невезено;
"Тад су мене заробили Турци, 30
"А тебе су Јован-бегу дали."
Кад то чула Јован-беговица:
"Благо мене од сад до вијека!
"Ево мене моје миле секе!"
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 578-579.
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 181-182.
