Школски надзорник/32

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

◄   ЈЕДАНАЕСТА ПОЈАВА ДВАНАЕСТА ПОЈАВА   ►

ДВАНАЕСТА ПОЈАВА

ПЕТРОВИЋ, КАТА, СТАНКО, ПИСАРЕВИЋ и пређашњи

(улазе нагло унутра)

ПЕТРОВИЋ (Писаревићу): Је л’ то?
ПИСАРЕВИЋ: То-то-то је!
ПЕТРОВИЋ (јако се накашље и клања се; надзорник се тргне и гледа у њега): Високоблагородни господине!...
НАДЗОРНИК (Савети): Ко је то?
САВЕТА: Мој отац.
ПЕТРОВИЋ: Ваш долазак!... Ваш долазак... (шмркне) Ваш до-до-до... (јако кине)
НАДЗОРНИК: На здравље!
ПЕТРОВИЋ: Захваљујем лепо! Ако смем послужити? (пружи му бурмутицу)
НАДЗОРНИК: Благодарим, ја не шмрчем.
ПЕТРОВИЋ: Онда извините... (стане опет управо) Благородни господине! Ваш долазак...
НАДЗОРНИК (упадне му у реч): Не морате ме орацијом поздравити. Ја вас те дужности решавам.
ПЕТРОВИЋ: Благородни господине надзорниче!
САВЕТА: Дакле он није учитељ? (разговара се са Станком)
НАДЗОРНИК: Госнодине Петровићу, ја сам вашу школу прегледао и за све се већ распитао.
ПЕТРОВИЋ: Тако!... Благородни господине, опростите што...
НАДЗОРНИК: Господине Станко, ја сам ваше рукописе прегледао и вашу молбу саслушао.
СТАНКО: Тако!... Ја не знам да ли...
НАДЗОРНИК: И могао сам том приликом разумети од мога извештача... (показује на Савету)
ПЕТРОВИЋ: Од моје кћери?
СТАНКО: Од Савете?
НАДЗОРНИК: И то, на моје велико незадовољство...
ПЕТРОВИЋ и СТАНКО: Незадовољство?!...
ПЕТРОВИЋ (за себе): Еј, наопако!
СТАНКО (за себе): Пропао сам!
НАДЗОРНИК: Да школски надзорник не вреди ни луле дувана.
ПЕТРОВИЋ и СТАНКО: Ко је то рекао?
НАДЗОРНИК: Мој извештач.
САВЕТА (за себе): Шта сам урадила?
НАДЗОРНИК: Да се даје подмитити.
ПЕТРОВИЋ и СТАНКО: Ко је то рекао?
НАДЗОРНИК: Мој извештач.
САВЕТА (за себе): Лепо сам их препоручила!
НАДЗОРНИК: Наравно, разумем оног школског надзорника који је пре мене био.
ПЕТРОВИЋ: Тако?!... (за себе) Хвала Богу!
СТАНКО (за себе): Лакше ми је!
НАДЗОРНИК: Надам се да се то под мојом управом неће догодити, и пошто сам се уверио да сте и ви, господине Петровићу, честит и ваљан учитељ, то вам обричем да ћу се код ваше општине озбиљно заузети, да се ваша плата два пут толико повиси.
ПЕТРОВИЋ (радосно): Та је л’ истина?!
НАДЗОРНИК: Што се пак вас тиче, господине Станко, ја ваше рукописе откупљујем, сваки са педесет форината.
СТАНКО (радосно): Педесет форината!
НАДЗОРНИК: А пошто сам опуномоћен од новосадске општине да јој нађем честитог и ваљаног учитеља, и пошто сам таквога у вама нашао, то вас ево проглашујем за учитеља новосадске основне школе.
СТАНКО: Како да вам благодарим?!
НАДЗОРНИК (Савети): Но, јесте ли задовољни са мном?
САВЕТА: Не само ја, већ и цело наше Српство!
НАДЗОРНИК: Добро, добро; али моје цвеће?
САВЕТА (преда му га): Ево га од свег срца!
НАДЗОРНИК (узме га и да Станку): Вама је било намењено... А сад, господине Петровићу, још бих једно желео.
ПЕТРОВИЋ: Заповедајте само!
НАДЗОРНИК: Да што пре сватови буду, и да и мене зовете у сватове.
ПЕТРОВИЋ: То је и моја жеља!
НАДЗОРНИК: Онда сам готов..: С Богом! (пође)
СВИ (за њим): Живео надзорник!... Живео!

(ПАДА ЗАВЕСА)