Školski nadzornik/32

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

◄   JEDANAESTA POJAVA DVANAESTA POJAVA   ►

DVANAESTA POJAVA

PETROVIĆ, KATA, STANKO, PISAREVIĆ i pređašnji

(ulaze naglo unutra)

PETROVIĆ (Pisareviću): Je l’ to?
PISAREVIĆ: To-to-to je!
PETROVIĆ (jako se nakašlje i klanja se; nadzornik se trgne i gleda u njega): Visokoblagorodni gospodine!...
NADZORNIK (Saveti): Ko je to?
SAVETA: Moj otac.
PETROVIĆ: Vaš dolazak!... Vaš dolazak... (šmrkne) Vaš do-do-do... (jako kine)
NADZORNIK: Na zdravlje!
PETROVIĆ: Zahvaljujem lepo! Ako smem poslužiti? (pruži mu burmuticu)
NADZORNIK: Blagodarim, ja ne šmrčem.
PETROVIĆ: Onda izvinite... (stane opet upravo) Blagorodni gospodine! Vaš dolazak...
NADZORNIK (upadne mu u reč): Ne morate me oracijom pozdraviti. Ja vas te dužnosti rešavam.
PETROVIĆ: Blagorodni gospodine nadzorniče!
SAVETA: Dakle on nije učitelj? (razgovara se sa Stankom)
NADZORNIK: Gosnodine Petroviću, ja sam vašu školu pregledao i za sve se već raspitao.
PETROVIĆ: Tako!... Blagorodni gospodine, oprostite što...
NADZORNIK: Gospodine Stanko, ja sam vaše rukopise pregledao i vašu molbu saslušao.
STANKO: Tako!... Ja ne znam da li...
NADZORNIK: I mogao sam tom prilikom razumeti od moga izveštača... (pokazuje na Savetu)
PETROVIĆ: Od moje kćeri?
STANKO: Od Savete?
NADZORNIK: I to, na moje veliko nezadovoljstvo...
PETROVIĆ i STANKO: Nezadovoljstvo?!...
PETROVIĆ (za sebe): Ej, naopako!
STANKO (za sebe): Propao sam!
NADZORNIK: Da školski nadzornik ne vredi ni lule duvana.
PETROVIĆ i STANKO: Ko je to rekao?
NADZORNIK: Moj izveštač.
SAVETA (za sebe): Šta sam uradila?
NADZORNIK: Da se daje podmititi.
PETROVIĆ i STANKO: Ko je to rekao?
NADZORNIK: Moj izveštač.
SAVETA (za sebe): Lepo sam ih preporučila!
NADZORNIK: Naravno, razumem onog školskog nadzornika koji je pre mene bio.
PETROVIĆ: Tako?!... (za sebe) Hvala Bogu!
STANKO (za sebe): Lakše mi je!
NADZORNIK: Nadam se da se to pod mojom upravom neće dogoditi, i pošto sam se uverio da ste i vi, gospodine Petroviću, čestit i valjan učitelj, to vam obričem da ću se kod vaše opštine ozbiljno zauzeti, da se vaša plata dva put toliko povisi.
PETROVIĆ (radosno): Ta je l’ istina?!
NADZORNIK: Što se pak vas tiče, gospodine Stanko, ja vaše rukopise otkupljujem, svaki sa pedeset forinata.
STANKO (radosno): Pedeset forinata!
NADZORNIK: A pošto sam opunomoćen od novosadske opštine da joj nađem čestitog i valjanog učitelja, i pošto sam takvoga u vama našao, to vas evo proglašujem za učitelja novosadske osnovne škole.
STANKO: Kako da vam blagodarim?!
NADZORNIK (Saveti): No, jeste li zadovoljni sa mnom?
SAVETA: Ne samo ja, već i celo naše Srpstvo!
NADZORNIK: Dobro, dobro; ali moje cveće?
SAVETA (preda mu ga): Evo ga od sveg srca!
NADZORNIK (uzme ga i da Stanku): Vama je bilo namenjeno... A sad, gospodine Petroviću, još bih jedno želeo.
PETROVIĆ: Zapovedajte samo!
NADZORNIK: Da što pre svatovi budu, i da i mene zovete u svatove.
PETROVIĆ: To je i moja želja!
NADZORNIK: Onda sam gotov..: S Bogom! (pođe)
SVI (za njim): Živeo nadzornik!... Živeo!

(PADA ZAVESA)