Шишано кумство Томић Миховила
0001 Подига’ се јунак у хајдуке
0002 Тамо гори поврх Бање Луке,
0003 По имену Томић Миховиле;
0004 Нема Михо друга ниједнога,
0005 Па он моли Бога јединога,
0006 Да му даде до три добра друга,
0007 Па је Михо Бога домолио,
0008 Бог му даде до три добра друга:
0009 Једног друга Саву од Посавља,
0010 Другог друга од Градашца Раду,
0011 Трећег друга црног Арапина.
0012 Кад се Михо с друштвом саставио,
0013 Он је њима вино наздравио:
0014 »Здрав’, дружино, мила браћо моја!
0015 Који би се овди јунак наша’,
0016 Који би се добро домислио:
0017 У ког има доста пуста блага,
0018 Оли да су богати му двори,
0019 Да хоћемо да их поробимо?«
0020 Бесиди му црни Арапине:
0021 »Побратиме, Томић Миховиле,
0022 Ево знадем ја ти добра ћара
0023 У Турчина Мојичића бега.
0024 Ма је мука поробити кулу,
0025 Јер је кула насрид била Дувна.«
0026 Михо шути, ништа не говори,
0027 Ал бисиди Сава од Посавља:
0028 »Побратиме, Томић Миховиле,
0029 А ја знадем и бољега ћара:
0030 У Турчина Мехмед Беговића.
0031 У њег има доста пуста блага,
0032 Ма је мука поробити кулу,
0033 Јер је кула насрид била Ливна,
0034 На кули су и од гвожђа врата,
0035 Седам браће у кули Турака,
0036 Све Турака мрких ко вукова,
0037 Па се туте приступит не смиде.«
0038 Ал бесиди од Градашца Раде:
0039 »Харамбаша, Томић Миховиле,
0040 А ја знадем и бољега ћара:
0041 У Турчина Бишћанин Алије.
0042 У њег има доста пуста блага,
0043 Ту скоро се јунак оженио,
0044 Пуно блага љуба дотирала:
0045 Двајест коња руха бијелога,
0046 Тридесет их блага небројена.
0047 Још ћу лашње поробити кулу,
0048 Јер је кула наврх Тришта била.«
0049 Па је Михо ричи бесидио:
0050 »Хајдемо ми, дружинице моја,
0051 Ми хајдемо на Козар планину,
0052 На Козари зеленој ливади,
0053 Унде Турци биле козе пасу,
0054 Лако ћемо коње добавити.«
0055 Кад се дружба вина понапила,
0056 Полетише на Козар планину,
0057 На Козари зелена ливада,
0058 На ливади девет пашалија,
0059 Међу њима пашин делибаша,
0060 Сви поспали кано јањци мали.
0061 Кад то види Томић Миховиле,
0062 Од бедрице ћорду повадио,
0063 Па их коље као јањце младе,
0064 Са њих свлаче, на себе облаче.
0065 Похваташе коње од мејдана,
0066 Па одоше Бишћу на Крајину.
0067 Кад су били Бишћу на погледе,
0068 Сви јунаци коње разјашише,
0069 А бесиди Томић Миховиле:
0070 »Побратиме, црни Арапине,
0071 Хајд проиграј вранца големога
0072 Прико Бишћа, града бијелога
0073 Све до куле Бишћанин Алије,
0074 Па му реци, црни Арапине,
0075 Нек ми виђа господску вечеру,
0076 Да ћу у њег на конаку бити.«
0077 Кад је Арап ричи разумио,
0078 Пак проигра вранца големога
0079 Прико Бишћа града бијелога,
0080 Све до куле Бишћанин Алије,
0081 Прид кулом је Алу налазио,
0082 Па му турски селам називао,
0083 Але селам липше прихватио:
0084 »Здраво био, млади пашалија!«
0085 А вели му црни Арапине:
0086 »Побратиме, Бишћанин Алија,
0087 Посла’ ме је паша делибаша,
0088 Да му виђаш господску вечеру,
0089 У тебе ће на конаку бити.«
0090 Бесиди му Бишћанин Алија:
0091 »И досад је паша долазио,
0092 Али није к мени на конаку.«
0093 Бесиди му црни Арапине:
0094 »Побратиме, Бишћанин Алија,
0095 Када дојде баша делибаша,
0096 Немој рећи, да ти нисам каза’.«
0097 Врати с’ Арап трагом унатраге,
0098 Каже Михи, што је и како је.
0099 Кад се мркла ухватила ноћца,
0100 Подигла се четри добра друга
0101 Све до куле Бишћанин Алије;
0102 Прико Бишћа коње разиграше,
0103 Сву калдрму ногам’ избијаше.
0104 Дућанџије врата затвораше,
0105 Да им стине штете не учине.
0106 Долетише наврх Бишћа била
0107 Све до куле Бишћанин Алије.
0108 Прид кулом су Алу налазили,
0109 Турски су му селам називали,
0110 Але селам липше прихватио:
0111 »Да сте здраво, младе пашалије!«
0112 Коње воде у мермер-авлије,
0113 А њих воде у кулу бијелу:
0114 За пуне их столе посједнуо.
0115 Све вечера мало и велико,
0116 Али не ће млади пашалија.
0117 Бесиди му Бишћанин Алија:
0118 »Ну, вечерај, млади пашалија!
0119 Ако ти је хрђава вечера,
0120 Сутра ће ми бољи ручак бити.«
0121 А вели му од Градашца Раде:
0122 »Ах, јадан ти, млади пашалија,
0123 Оно није паша делипаша,
0124 Нег је оно Томић Миховиле,
0125 Кршан јунак од Вранић-планине.«
0126 Па сагледа један на другога,
0127 Па Алији руке савезаше
0128 Од лаката до билих ноката,
0129 Из ноката црна крвца лије.
0130 Куми, моли Бишћанин Алија:
0131 »Побратиме, Томић Миховиле,
0132 Пушти мене у одају доњу,
0133 Да привидим Салу маленога,
0134 Не би ли ме дите упамтило
0135 И по чему бабу познавало!«
0136 На то се је Михо смиловао,
0137 С њиме шаље најбољега друга,
0138 Свога друга црног Арапина.
0139 Кад повири к одаји на врата,
0140 Сагледа га млада кадуница:
0141 »Што је, Але, за Бога милога?
0142 И досад су паше долазиле ...«
0143 »Оно није паша делипаша,
0144 Нег је оно Томић Миховиле,
0145 Кршан јунак од Вранић-планине.«
0146 Кадуна је ричи разумила:
0147 Па узимље Салу маленога,
0148 Па га носи Михи на колина,
0149 Па је Михи ричи бесидила:
0150 »Побратиме, Томић Миховиле,
0151 Пошишај ми Салу маленога!«
0152 А бесиди црни Арапине:
0153 »Побратиме, Томић Миховиле,
0154 Кам’ ти ножи, остали ти пусти!
0155 Што не кољеш Салу маленога,
0156 А не љубиш младу кадуницу,
0157 Све на очи, нек Алија гледа!«
0158 Михо мучи, ништа не говори.
0159 Бесиди му од Градашца Раде:
0160 »Побратиме, Томић Миховиле,
0161 Ну се маши у џеп од доламе
0162 Пошишај јој Салу маленога!«
0163 Кад је Михо ричи разумио,
0164 Па се маши у џеп од доламе,
0165 Пошиша јој Салу маленога,
0166 Па простире зелену доламу,
0167 Па је посу печам и прстењем,
0168 На њу меће Салу маленога.
0169 А кад види млада кадуница,
0170 Па га носи у одају доњу,
0171 Па по кули пошетала бише,
0172 Па налази четири кошуље,
0173 Четврта је од сухога злата:
0174 Она свога даровала кума
0175 И његова сва три добра друга.
0176 Па налази четири јечерме,
0177 Па је свога даривала кума
0178 И његова сва три добра друга;
0179 Па по кули покупила благо,
0180 Па налази четри кабанице,
0181 Па је свога загрћала кума
0182 И његова сва три добра друга;
0183 Па по кули опет пошетала,
0184 Па донесла небројена блага,
0185 Па је куму торбу насипала
0186 И његовим свима трима другом.
0187 Сидили су до зорице биле,
0188 А када је сунашце грануло,
0189 Изнова се ручак приправио;
0190 Благовало мало и велико,
0191 А и куме Томић Миховиле.
0192 Оде Михо у Вранић-планину,
0193 Оста Але у бијелом двору.
