Шести април
| Шести април Писац: Бранислав Нушић |
Историја Београда у полупрошлости, управо кроз цео деветнаести век, пуна је знаменитих дана. Али два су значајна датума која се истичу изнад осталих својом историјском замашношћу: то су 30. новембар 1806. године, када је Карађорђева голорука раја освојила Београдску тврђаву, и 6. април 1867. године када је тај исти београдски град, са осталима, предат Србима и кнез Михаило свечано му примио кључеве.
Први догађај само као факат сачуван нам је за историју, али како од другога нисмо премного удаљени право је да поколењима која иду за нама сачувамо сем историјских и друга сећања која су још старијој генерацији жива у памети.
Предаја је, са великим свечаностима, извршена на Калемегдану пре подне 6. априла, а на месту где је и данас сачувана хумка са десне стране главне стазе. На томе месту била је подигнута трибина на којој ће kнез Михаило примити кључеве.
Већ израније отпочеле су припреме за овај велики дaн. Подигнуте су биле капије на све стране Београда.
Сама општина подигла је четири капије, једну на Сави, другу на развалинама Сава-капије, трећу на развалинама Стамбол-капије, код Позоришта, и четврту код Конака. Осим општине, подигао је и болтаџијски еснаф једну капију код Гушанца, на раскршћу, а магазаџијски две, једну код Антулине куће и једну у Савској чаршији.
Сам чин предаје обављен је у 10 часова пре подне, али је већ пре тога силан свет прекрилио улице. Нарочито је много света дошло из Земуна, Панчева и околних села. Свет се тискао по улицама, напунио прозоре а пео се и по крововима. Тада се баш градила данашња кафана Српска круна и скеле су послужиле свету те су крчале под теретом а на бедемима градским испела се маса була из турских харема да посматра ову за њих тужну свечаност.
Тачно у 10 часова зачу се турска војна музика из града и појави се један батаљон турске војске који се упути на Калемегдан и построји код трибине, а у исто време чу се са Стамбол-капије и српска музпа која је интонирала марш "Дрино, водо хладна". Она је ишла пред српским батаљоном који је такође дошао на Калемегдан и постројио се код трибине, према турском батаљону. Официри турски, који нису били у строју, стали су на лево крило свога батаљона а српски, који нису били у строју, на десно, тако да су једни према другима били.
Осим ових, још се један српски батаљон постројио од Калемегдана ка Стамбол-капији, одржавајући шпалир путем којим ћe кнез проћи.
Тачно у 10 и 15 минута појави се кнежева гарда и он лично, праћен председником министарства и целом владом, председником Савета и осталим великодостојницима. У исто време, али тако да је био већ пре кнеза на трибини, појавио се и паша из града праћен генералитетом.
Чим је кнез стигао и попео се на трибину, заузеше сви своја места. Десно од кнеза био је митрополит, министри, председник савета, страни конзули, саветници и више чиновништво; лево- паша са генералитетом, као и наш министар војни са кнежевим и својим ађутантима.
Око трибине притисла је простор маса грађанства.
Чим је све било у реду, паша извади из свилене кесе царски ферман, пољуби га и наслони на чело, па предаде једном вишем чиновнику који га наглас прочита, а затим у српском преводу прочита то исто Дим. Јоксић, кнежев секретар. Одмах по читању фермана, избачен је са града 21 топ а музике су засвирале, најпре турска а затим српска, свака свој поздрав. У исто доба на граду се узнесе најпре турски а затим српски барјак и њихово узношење поздрави понова двадесет и један топовски метак.
За време док топови одају почаст заставама турској и српској, прилази паша кнезу и на малом, од црвене свиле јастучићу предаје му кључеве градске које кнез, очевидно потресен, прима и предаје их министру војном.
Затим кнез слази са трибине и пролази крај турског батаљона, поздравља војнике, желећи им срећан растанак и да истрају у верности своме цару.
И сад настаје најсвечанији тренутак: свечан улазак у већ примљени град. Доводе се коњи и најпре се кнез пење на великога једнога белца, за њим паша, министар војни и њихове пратње.
Свечан улазак био је овим редом: напред на двадесет метара јахали су кнежев и пашин ађутант; затим сам кнез а одмах за њим паша и министар војни и онда штабни официри у два реда. За штабовима у једном низу фијакера конзули, министри и саветници. Са једне и друге стране ове процесије иду пешке, одржавајући шпалир, српски и турски официри.
Ушав тако у град, кнез се уставно пред пашиним конаком, где је паша одмах сјахао и дочекао кнеза. Ушли су сви у конак где је било послужење а дотле су већ стигле и музике са Калемегдана те наизменице свирале.
По послужењу у пашином конаку, кнез је сео у фијакер и вратио се у Двор поздрављен уз пут бурним клицањем народа.
Toгa дана после подне паша је наредио те је турска музика изашла на Калемегдан и свирала је да се весели народ а српска је музика свирала у касарни војсци. На Калемегдану је била маса света, па су грађани чак, уз свирку турске војне музике, повели и коло.
Увече је Београд сав био осветљен кандилима, лучем и бурадима од катрана. Певачка друштва: београдско, панчевачко и земунско, са сто педесет буктиња, кренула су у бакљаду и пред Двором клицала кнезу и певала наизменице.
Ваља знати да Турци нису истог дана напустили град. По споразуму они су се у току месеца априла имали постепено иселити. Последњи остаци турских чета отишли су тек 24. априла.
Народ је био врло нестрпљив да Турци оду, јер је свако желео да што пре уђе у град, који је кроз читав прошли век задавао толики страх грађанима престонице.
Око 20. априла доносе београдски листови ову пријатну вест: "Чујемо да ће на Ђурђевдан, као на дан одласка последње чете Турака из града овдашњег, 5000 Срба и Српкиња у граду одиграти српске игре. Коло ће можда прво по величини бити у свету".
Међутим, последња чета није отишла на Ђурђевдан већ сутрадан. Тај је растанак такође званично обављен, јер је са том четом отишао и Али-Риза паша.
Још у осам часова ујутру ушла је најпре наша чета у град, и онда је распоређена стража која је сменила турске стражаре. Затим се постројила турска чета и кренула ка Сави, одакле ћe Дунавом отпутовати.
На Сави је, сем наших званичних представника, било и врло много света а наша музика је, при поласку лађе, свирала опроштајне маршеве. Чим је Лађа измакла од обале са града су припуцали српски топови у знак опроштаја.
Тако је завршен тај историјски чин, а сутрадан донеле су новине ово: "Тако дакле свршисмо коначно растанак наш с Турцима на данашњем памети достојном дану на ком у целој Србији више ни једног Турчина нема".
Поете су тад пролиле силне песме у којима веле:
Пева сад Србија
Јер са турског ждрела
Чим је и последња чета отишла, нагрнула је светина у град да види и да га разгледа. А како је тада у граду изгледало, ево како савременик у тадањим новинама описује:
"Болница задаје још издалека такав смрад да јој се човек приближити не може. Путеви јадни, ненасути шљунком; код неких капија и у шанцу код Небојшине куле устајала вода са шкодљивим испарењем коју би требало испустити; десно од куле до неке капије стоји ђубре ваљда од 20 година које тако удара да су људи пролазећи трчали покрај њега да задах не удишу. Можда би добро било ово ђубре у Дунав бацити. Коју год зграду отвориш из сваке ти на сусрет дође смрад, једном речи ова се зданија морају сва кречити и орибати ако желимо да нам се војска не поболи. Кад се сиђе у Доњи град, онда удари у главу испареније неке траве "помоћнице" која ваља да се сва из корена истреби, место ње може богме и детелина расти, чесме мораће се очистити, почем вода није за пиће а две су шкодљиве већ затворене. Паса има још довољно те гладни лају и тумарају" ...
Имао је још један чин да се обави те да град постане потпуно српски, и тај је чин обављен у недељу 30. априла. Тога дана, после службе божје, кренуо је из цркве митрополит са целим свештенством и литијом у град. Певајући црквене песме, митрополит је обишао цео град, пошкропио га и посветио свако место.
Као епилог растанку турском са београдским градом долази још и пролазак султанов крај његових зидина. У лето 1867. године враћао се Абдул-Азис из Париза, где је био у посети цару Наполеону III. Прошао је нарочито Дунавом у жељи да види Београд. Јула 22. у шест и по сати предвече појавио се од Земуна пароброд "Сечељи" а за њим пароброд "Престолонаследник Рудолф". На првом пароброду био је султан Азис а на другом принц Изедин са Фуад-пашом. Чим су лађе приспеле код утоке Саве, почеле су крај бедема градских врло лагано да плове. Султан је стајао на крову лађе, опкољен аустријским генералима и својим великодостојщщима. Са бедема градских поздрављала је султана српска војска.
Тек су лађе минуле град, а настаде на Дунаву ужасна олуја каква се одавна не памти да је била. Абдул-Азис сиђе у кабине и повуче се сам у своје одељење, или преплашен буром или савладан утисцима.
Извори
[уреди]- Бранислав Нушић, Из полупрошлости,1935.,Београд.