Šesti april

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Šesti april
Pisac: Branislav Nušić




Istorija Beograda u poluprošlosti, upravo kroz ceo devetnaesti vek, puna je znamenitih dana. Ali dva su značajna datuma koja se ističu iznad ostalih svojom istorijskom zamašnošću: to su 30. novembar 1806. godine, kada je Karađorđeva goloruka raja osvojila Beogradsku tvrđavu, i 6. april 1867. godine kada je taj isti beogradski grad, sa ostalima, predat Srbima i knez Mihailo svečano mu primio ključeve.

Prvi događaj samo kao fakat sačuvan nam je za istoriju, ali kako od drugoga nismo premnogo udaljeni pravo je da pokolenjima koja idu za nama sačuvamo sem istorijskih i druga sećanja koja su još starijoj generaciji živa u pameti.

Predaja je, sa velikim svečanostima, izvršena na Kalemegdanu pre podne 6. aprila, a na mestu gde je i danas sačuvana humka sa desne strane glavne staze. Na tome mestu bila je podignuta tribina na kojoj će knez Mihailo primiti ključeve.

Već izranije otpočele su pripreme za ovaj veliki dan. Podignute su bile kapije na sve strane Beograda.

Sama opština podigla je četiri kapije, jednu na Savi, drugu na razvalinama Sava-kapije, treću na razvalinama Stambol-kapije, kod Pozorišta, i četvrtu kod Konaka. Osim opštine, podigao je i boltadžijski esnaf jednu kapiju kod Gušanca, na raskršću, a magazadžijski dve, jednu kod Antuline kuće i jednu u Savskoj čaršiji.

Sam čin predaje obavljen je u 10 časova pre podne, ali je već pre toga silan svet prekrilio ulice. Naročito je mnogo sveta došlo iz Zemuna, Pančeva i okolnih sela. Svet se tiskao po ulicama, napunio prozore a peo se i po krovovima. Tada se baš gradila današnja kafana Srpska kruna i skele su poslužile svetu te su krčale pod teretom a na bedemima gradskim ispela se masa bula iz turskih harema da posmatra ovu za njih tužnu svečanost.

Tačno u 10 časova začu se turska vojna muzika iz grada i pojavi se jedan bataljon turske vojske koji se uputi na Kalemegdan i postroji kod tribine, a u isto vreme ču se sa Stambol-kapije i srpska muzpa koja je intonirala marš "Drino, vodo hladna". Ona je išla pred srpskim bataljonom koji je takođe došao na Kalemegdan i postrojio se kod tribine, prema turskom bataljonu. Oficiri turski, koji nisu bili u stroju, stali su na levo krilo svoga bataljona a srpski, koji nisu bili u stroju, na desno, tako da su jedni prema drugima bili.

Osim ovih, još se jedan srpski bataljon postrojio od Kalemegdana ka Stambol-kapiji, održavajući špalir putem kojim će knez proći.

Tačno u 10 i 15 minuta pojavi se kneževa garda i on lično, praćen predsednikom ministarstva i celom vladom, predsednikom Saveta i ostalim velikodostojnicima. U isto vreme, ali tako da je bio već pre kneza na tribini, pojavio se i paša iz grada praćen generalitetom.

Čim je knez stigao i popeo se na tribinu, zauzeše svi svoja mesta. Desno od kneza bio je mitropolit, ministri, predsednik saveta, strani konzuli, savetnici i više činovništvo; levo- paša sa generalitetom, kao i naš ministar vojni sa kneževim i svojim ađutantima.
Oko tribine pritisla je prostor masa građanstva.

Čim je sve bilo u redu, paša izvadi iz svilene kese carski ferman, poljubi ga i nasloni na čelo, pa predade jednom višem činovniku koji ga naglas pročita, a zatim u srpskom prevodu pročita to isto Dim. Joksić, knežev sekretar. Odmah po čitanju fermana, izbačen je sa grada 21 top a muzike su zasvirale, najpre turska a zatim srpska, svaka svoj pozdrav. U isto doba na gradu se uznese najpre turski a zatim srpski barjak i njihovo uznošenje pozdravi ponova dvadeset i jedan topovski metak.

Za vreme dok topovi odaju počast zastavama turskoj i srpskoj, prilazi paša knezu i na malom, od crvene svile jastučiću predaje mu ključeve gradske koje knez, očevidno potresen, prima i predaje ih ministru vojnom.

Zatim knez slazi sa tribine i prolazi kraj turskog bataljona, pozdravlja vojnike, želeći im srećan rastanak i da istraju u vernosti svome caru.

I sad nastaje najsvečaniji trenutak: svečan ulazak u već primljeni grad. Dovode se konji i najpre se knez penje na velikoga jednoga belca, za njim paša, ministar vojni i njihove pratnje.

Svečan ulazak bio je ovim redom: napred na dvadeset metara jahali su knežev i pašin ađutant; zatim sam knez a odmah za njim paša i ministar vojni i onda štabni oficiri u dva reda. Za štabovima u jednom nizu fijakera konzuli, ministri i savetnici. Sa jedne i druge strane ove procesije idu peške, održavajući špalir, srpski i turski oficiri.

Ušav tako u grad, knez se ustavno pred pašinim konakom, gde je paša odmah sjahao i dočekao kneza. Ušli su svi u konak gde je bilo posluženje a dotle su već stigle i muzike sa Kalemegdana te naizmenice svirale.

Po posluženju u pašinom konaku, knez je seo u fijaker i vratio se u Dvor pozdravljen uz put burnim klicanjem naroda.

Toga dana posle podne paša je naredio te je turska muzika izašla na Kalemegdan i svirala je da se veseli narod a srpska je muzika svirala u kasarni vojsci. Na Kalemegdanu je bila masa sveta, pa su građani čak, uz svirku turske vojne muzike, poveli i kolo.

Uveče je Beograd sav bio osvetljen kandilima, lučem i buradima od katrana. Pevačka društva: beogradsko, pančevačko i zemunsko, sa sto pedeset buktinja, krenula su u bakljadu i pred Dvorom klicala knezu i pevala naizmenice.

Valja znati da Turci nisu istog dana napustili grad. Po sporazumu oni su se u toku meseca aprila imali postepeno iseliti. Poslednji ostaci turskih četa otišli su tek 24. aprila.

Narod je bio vrlo nestrpljiv da Turci odu, jer je svako želeo da što pre uđe u grad, koji je kroz čitav prošli vek zadavao toliki strah građanima prestonice.

Oko 20. aprila donose beogradski listovi ovu prijatnu vest: "Čujemo da će na Đurđevdan, kao na dan odlaska poslednje čete Turaka iz grada ovdašnjeg, 5000 Srba i Srpkinja u gradu odigrati srpske igre. Kolo će možda prvo po veličini biti u svetu".

Međutim, poslednja četa nije otišla na Đurđevdan već sutradan. Taj je rastanak takođe zvanično obavljen, jer je sa tom četom otišao i Ali-Riza paša.

Još u osam časova ujutru ušla je najpre naša četa u grad, i onda je raspoređena straža koja je smenila turske stražare. Zatim se postrojila turska četa i krenula ka Savi, odakle će Dunavom otputovati.

Na Savi je, sem naših zvaničnih predstavnika, bilo i vrlo mnogo sveta a naša muzika je, pri polasku lađe, svirala oproštajne marševe. Čim je Lađa izmakla od obale sa grada su pripucali srpski topovi u znak oproštaja.

Tako je završen taj istorijski čin, a sutradan donele su novine ovo: "Tako dakle svršismo konačno rastanak naš s Turcima na današnjem pameti dostojnom danu na kom u celoj Srbiji više ni jednog Turčina nema".

Poete su tad prolile silne pesme u kojima vele:

"Neka iz sveg grla

Peva sad Srbija
Jer sa turskog ždrela

Top na nju ne zija!" itd.

Čim je i poslednja četa otišla, nagrnula je svetina u grad da vidi i da ga razgleda. A kako je tada u gradu izgledalo, evo kako savremenik u tadanjim novinama opisuje:

"Bolnica zadaje još izdaleka takav smrad da joj se čovek približiti ne može. Putevi jadni, nenasuti šljunkom; kod nekih kapija i u šancu kod Nebojšine kule ustajala voda sa škodljivim isparenjem koju bi trebalo ispustiti; desno od kule do neke kapije stoji đubre valjda od 20 godina koje tako udara da su ljudi prolazeći trčali pokraj njega da zadah ne udišu. Možda bi dobro bilo ovo đubre u Dunav baciti. Koju god zgradu otvoriš iz svake ti na susret dođe smrad, jednom reči ova se zdanija moraju sva krečiti i oribati ako želimo da nam se vojska ne poboli. Kad se siđe u Donji grad, onda udari u glavu isparenije neke trave "pomoćnice" koja valja da se sva iz korena istrebi, mesto nje može bogme i detelina rasti, česme moraće se očistiti, počem voda nije za piće a dve su škodljive već zatvorene. Pasa ima još dovoljno te gladni laju i tumaraju" ...

Imao je još jedan čin da se obavi te da grad postane potpuno srpski, i taj je čin obavljen u nedelju 30. aprila. Toga dana, posle službe božje, krenuo je iz crkve mitropolit sa celim sveštenstvom i litijom u grad. Pevajući crkvene pesme, mitropolit je obišao ceo grad, poškropio ga i posvetio svako mesto.

Kao epilog rastanku turskom sa beogradskim gradom dolazi još i prolazak sultanov kraj njegovih zidina. U leto 1867. godine vraćao se Abdul-Azis iz Pariza, gde je bio u poseti caru Napoleonu III. Prošao je naročito Dunavom u želji da vidi Beograd. Jula 22. u šest i po sati predveče pojavio se od Zemuna parobrod "Sečelji" a za njim parobrod "Prestolonaslednik Rudolf". Na prvom parobrodu bio je sultan Azis a na drugom princ Izedin sa Fuad-pašom. Čim su lađe prispele kod utoke Save, počele su kraj bedema gradskih vrlo lagano da plove. Sultan je stajao na krovu lađe, opkoljen austrijskim generalima i svojim velikodostojщщima. Sa bedema gradskih pozdravljala je sultana srpska vojska.

Tek su lađe minule grad, a nastade na Dunavu užasna oluja kakva se odavna ne pamti da je bila. Abdul-Azis siđe u kabine i povuče se sam u svoje odeljenje, ili preplašen burom ili savladan utiscima.


Izvori[uredi]

  • Branislav Nušić, Iz poluprošlosti,1935.,Beograd.