Шатор пење бан Секула[1]
На планини на Папучи[2],
На вилином игралишћу,
Соколовом падалишћу,
На вучјему вијалишћу, 5
И хајдучком састалишћу.
Говори му била вила:
„Не пењ' шатор, бан Секула,
На планини на Папучи,
Коње ћу ти сакатити, 10
А јунаке поморити!"
За то бане ниш не хаје,
Сапне шатор на планини.
Кад је било о полноћи,
Стаде коњих ризгетања, 15
А јунаков помагања.
Кад то чује бан Секула,
Пусти коње равно поље,
А соколе под облаке,
А хртове у лугове, 20
А јунаци прискочише,
Билу вилу уфатише,
Тер ју пељу бан-Секули.
Моли му се била вила:
„Пусти мене, бан Секула, 25
Троје ћу ти биље дати;
Једно ћу ти биље дати
Да си срићан у дружини;
Друго ћу ти биље дати
Да ти ј’ коњић бржи виле; 30
Трето ћу ти биље дати
Да ти љуби сине рађа."
А говори бан Секула:
