Чудновати људи

Чудновати људи Писац: Никола Боројевић

— Нерадину у великом граду
(Петсто миља од нас је далеко!)
Видно сам — каже старац Пеко —
Све господу, и стару и младу,

Гди заједно за асталом седе,
И по дану и у зимној ноћи,
Рекао бих да немају моћи
(Нит, тко збори, нит’ пије, нит’ једе),

Већ ти тако непрестано чаме
Замишљени, намрђени, ружни,
Укочени, заслепљени, тужни,
Као да су све авети саме.

— Ваљада су то учени људи —
Пита један овог казивала —,
Па умствују како је постала
Сад комета што по небу блуди;

Ил’ су какви други оштроуми,
Те се тако и дан и ноћ труде
Да душевно сваку правду суде,
Ил’ поете, ил’ управ’ безумни?

— Да вам кажем шта им пос’о значи,
Без да о том ви мислите дуго:
Нису они ни једно ни друго,
Већ дангубе и хазард-картачи...

1843.

Извор

• Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 209

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола Боројевић, умро 1872, пре 152 године.