Чудан свет/VI

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

VI
◄   V XIV VII   ►


VI

     Ђока Гроздић је већ код куће. Каже жени да други или трећи дан што долачи биће одсудан за његову срећу, само да му да сада мира, и нека га не пита куд путује, нити коме о том да говори. Оде опет Јакову Чивутину и иште опет две стотинарке; моли га, куми га да му да, прекосутра ће добити осам стотина дуката, па ће му све исплатити. Пита га откуд баш дукати? Ђока неће да каже. Ђока је био прост човек. али лажа није био, па може бити да га каква вражија срећа постигла — реши се Чивутин да му да; још има и онако толико сигурности, па да види какво је то чудо са Гроздпћом, може још и ту бити какве шпекулације. Начини облигацију, упише добар интерес. Ђока се потпише и прими две стотинарке. Ђока моли Јакова само о том ником ништа да не говори.
     Кад Ђока кући дође, не иде никуд више, но лежи у кревету, одмара се, а жени каже да никог к њему не пушта. И сама жена ништа не зна о Ђокиним плановима. Кад предвече, а Ђока се дигне, жени каже да ће прекосутра доћи, и оде.
     Изађе изван села, а Циганин је већ био на опрезу, готов.
— Хајдмо, Рашко, све је у реду.
     Дођу у варош, ту се одморе и коње похране, па онда опет даље. Мало поразговарају, мало дрема Ђока, али понајвише је озбиљан; није изгубио надање; али опет, кад се помисли колико се код Чивута обвезао, задаје му бригу. Некако опет стигну у Силбаш пред ноћ.
     Аца Таландур је опет добру вечеру приправио. Некако јевтино је дошао до пара лепих гусака. За један цванцик пар гусака. Купио их је од путујућих каравлашких Цигана. Како су опет они морали јевтино до њих доћи! Ево овако: каравлашки Цигани стану код једног села, на оној страни где је недалеко од кућа велтка бара. Ту између кућа и баре разапну шатре. Гуске и патке купају се баш пред шатрама, па их Цигани похватају да их газде из кућа и не виде, па живини врат заврну. Како повичу на њих да гуске нестају, одмах скупе шатре, па даље. Од таквих је Аца гуске купио.
     Гушчији паприкаш је готов. Почну вечерати. Но Аца, пре него што ће почети, опомене Гроздића да не буде брз као ономад, већ нек чека док буде доцније. Ђока пристане и на то, да се не 6и иначе опет каково зло догодило.
     Аца Ђоку једнако нуди да пије; Рашка не треба нудити, он и без тога пије.
     Ђока пије, но већ страшно му је дуго време, нећ га од муке мртав зној пробија; већ два сата како је ту, па му се чине две године.
      Још дуго мора чекати; кад већ и поноћ наста, а Таландур је већ каил да Ђоки дукате броји. Намигне на жену да изађе.
     — Колико си, куме, донео стотинарки?
     — Две.
     — Е добро, штета што ниси више, ал' ништа зато, дакле добићеш сад за то осам стотина дуката; је л' тако, Рашко, немаш ништа против тога?
— Немам ништа, напротив, већ нек одма' положи, да видим јесу ли добре банке.
     Сиромах Ђока, банке полаже и уздахне, па рече:
     — Добре су.
     Цигани одмах као вране на банке нападну, и поделе се
     — Хајд, Рашко, да му бројимо; — дед, куме, дај твоју кесу амо.
     Ђока рашири кесу. Цигани броје.
     Наједанпут чује се велика ларма, њих четворица хукну унутра.
     — Ха, лопови, дакле ви се без нас делите! — Удри га!... уби' га!...
     Сад нови гости угасе жижак, па стадоше један другог ћушати, све пуца на све стране, деру се, јаучу. Ни смромах Ђока није ту поштеђен, већ и њега стану макљати; виче он у помоћ, али ништа не помаже; можда је он од свију највише тучен, јер највећма се дере. Сад Ђока и у самом шкрипцу сети се да је то превара, издајство, па гледа да се какогод кроз черганска вратанца провуче, а Цигани канда само то хоће, једнако га к вратима гурају, док једаред једва се Ђока провуче, и срећно избегне.
     Како Ђока нестане, а Цигани запале жижак, па Ђокине новце поделише.
     Они дукати у великој врећи били су само на врху дукати, а под њима је било десетак, дваест талира, а оно друго је био сам песак.
     Оне две Циганке „Кад две роткве" једна је била мати, а друга жена Таландурова. Она женска, што је са Ацом кувала била је његова сестра. Кад се Ђока с њима „Код две роткве" састао, за то је Таландур знао; то је тако било уговорено да се он уклони. а мати да му баца карте да га у надању поткрепе. И први и други пут кад је Ђока у черги био, те две женске биле су у трећој черги скривене, да се не би Ђока досетио да је то уговорена превара.
     Цигани су тако свој посао по својој жељи израдили.
     А сиромах Ђока Гроздић?
     Ђока је, кад избеже, ударио преко ливада, јаруга, јаркова, само да заметне траг да га Цигани не нађу и не убију. Тако је тумарао на несигурно чак до пред зору. Од страха и умора сасвим се истрезнио. Кад зора заруди, а он се обазре, не види никога, па легне у један јендек да се одмори. И сан га превлада; и доиста. дуго би спавао, али га неки ловачки керови пробуде Наиђе на њега један ловац, упита га шта је? Ђока му каже како је прошао. Ловац га зове да иде с њим до черге да их похвата. Ђока не сме, а и далеко је, но реши се отићи у варош и ту код суда Цигане тужити.
     Тако и буде. Ђока, како стигне у варош. одмах оде у вармеђу, јави целу ствар, и одмах се пошаље потрага да Цигане похватају. Цнганке су нашли код куће, а Цигани се расули којекуд по вашарима, док и њих једног по једног похваташе.
     Ђока оде кући, но сад није могао више околишити, већ је признао све што се с њим збило и пред Ружом и пред Јаковом Чивутином. и пред целим светом. Једни су га сажаљевали, други су га исмејавали. Но Ђока је велики дух, он није клонуо, но како се одморио и од боја к себи дошао, уздао се на вармеђу и њен суд. Он је држао да, кад су само Цигани ухваћени, новци му неће у штету отићи, јер код Цигана лежи још врећа дуката, па ће му се још и трошкови накнадити.
     И доиста, суд узме Цигане на испит, дозову тамо и Ђоку. Цигани неће ни о чему што да знају; она четири Цнганина и пети Рашко баш кажу да Ђоку не познају, да га нису никада видели. Баба Циганка признаје да је Ђоки карте бацала, али то није ништа; Ђока на то каже да је само дао на младу Циганку десетицу среће ради. Сад опет стара Циганка одговори да се Ђока у младу заљубио, купио јој хаљину и мараму и од мужа ју одмамио, а да је бабу подмитио. Млада каже да је све тако. Ђоку, кад то чу, мал' није шлог ударио; а Таландур поче протестовати да му је Ђока жену отео, па неће сад с њом да живи, и иште да се Ђока као бракорушитељ, каштигује.
     Ђока од ове истраге мал' није палудео.
     Једаред донесе се пресуда. Пет Цигана и две Циганке, будући не може се против њих ништа посведочити, ослобођавају се; Циганин Таландур, против кога има сведоџбе, и који је већ тако исто и неке Швабе оштетио, осуђује се на робију од осам година и да плаги сву штету.
     Кад су продали Таландурову чергу, са тим се није ни судбени трошак исплатио, Оно неколико дуката и талира сестра је однела и други Цигани разграбили; новац што га је Таландур од Ђоке добио, као год и друге банке, биле су скривене у издубљеним и опет затвореним лотрама у оно доба када је ухваћен — а после сестра је и то извадила — али не може се доказати.
     Таландур је робио у сомборској вармеђи, док га није један хирош лопов, његов друг, у тамници удавио.
     Ето тако прође Ћока са својим благом, и сад доиста увери се о ненакнадимој штети, и једно му је још спасеније: процес; јер је земља већ задужена, и више чивутска неголи његова.
     Оставимо Ђоку, сиромаха, у његовој дешперацији, па да видимо шта други раде.