Коња игра младо момче гором зеленом,
Лијепо је нарешио коња и себе,
Још је љепше нарешио сива сокола,
Гледаше га вјереница из перивоја,
Ма јој јунак говораше с вранога коња: 5
"Што ме, душо, н'јево гледаш а на ме јадаш?" —
"Како што те н'јево гледам, сиви соколе,
"Камо моји љетни данци, што ја истрајах,
"И дубоке зимње нојце, што ја не заспах,
"Излазећи утро и вече на све пенџере, 10
"Гледајући ведро небо и спње море,
"Окле ћеш ми доједрити, сиви соколе?"
Сними с руке злаћен прстен, па јој дарива,
Ма јој момче говораше с р'јечом меденом:
"Је ли теби, душо моја, служба плаћена?" 15
Она њему одговара с р'јечом од јада:
"Плаћено је, душо моја, ма не до краја."
Убрао је струк ружице, па је дарива,
Ма јој момче говораше с р'јечом меденом:
"Је ли теби, душо моја, служба плаћена?" 20
Она њему одговара с р'јечом од јада:
"Плаћено је, душо моја, ма не до краја."
Калао се с врана коња три штјелце лова,
Ма јој момче говораше с р'јечом меденим:
"Је ли теби, душо моја, служба плаћена?" 25
Она њему одговара с р'јечом меденом:
"Плаћена је, душо моја, и преплаћена."
Референце
Извор
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 250.
