Четири хајдука и Турци

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Четири хајдука и Турци

0001 Јошт зорица не забијељела
0002 Ни Даница намолила лица,
0003 А за дневи ни помена нема,
0004 Рано ране четири хајдука,
0005 Сваки води по три коња вране,
0006 Сви су коњи бјелега једнога,
0007 Путасти су у ноге лијеве;
0008 На хајдуке силно одијело,
0009 Сваки носи по тридес’ стријелах,
0010 У једно је свака била засукана,
0011 Они носе по двадес’ пушаках,
0012 На један су харзак начињене,
0013 А на једну бурму извијане,
0014 На рамо бијеле штитове,
0015 О бедри сабље објесили.
0016 Уминуше Пољем граначкијем,
0017 Док дођоше Везенки планини.
0018 Ту их виђе момче чобане,
0019 Чува овце хаге Изеп-аге
0020 Од Јајца, града бијелога,
0021 Тек их виђе, овце оставио,
0022 А отиде Јајцу бијеломе,
0023 Зацука на врата од града,
0024 Скочише, отворише врата,
0025 Он уљеже граду на капију.
0026 Дочека га хака Изеп-ага:
0027 „Што си тако, слуго, доранила
0028 Ка’ си саме овце оставила?”
0029 Све им штоје и како је каза.
0030 Таде скочи Фрчић Ибрахиме,
0031 Те упали пушку шеишану,
0032 Те он Турке на „ко је јунак” свика.
0033 Једанак скочи пет стотинах,
0034 Потрчаше пољем зеленијем,
0035 А пред њима Тале на кулаша,
0036 Е хајдуке по планини траже.
0037 Докле бјеху пожедњали Турци,
0038 Ного пита Будалина Тале:
0039 „Ха, Иване, наша вјерна слуго,
0040 Еја знадеш ђе воде да пијемо?”
0041 Воду знаде, на њу води Турке,
0042 На воду студену каменку
0043 У пространу планину Везенку.
0044 Али вода замућена бијаше,
0045 Око воде трава поваљана,
0046 Ал’ су оњен сјеђели хајдуци
0047 И вране су коње потковали,
0048 Кад погледа Будалина Тале,
0049 Нађе плочу с коња хајдучкога,
0050 Па измјери плочу на боланџу,
0051 Маче плоча дванаес’ литара.
0052 Тадер се Тале препануо,
0053 Па Ивану ријеч бесједио:
0054 „Би ли позна да видиш хајдуке?”
0055 Ма Иван ријеч проговара:
0056 „Ја ћу ви их по облику казат’
0057 Какви бјеху четири хајдука.
0058 Један хајдук с’ једу креше браду,
0059 Други хајдук суче брке црне,
0060 Ево трећи с’ јече наусницу,
0061 А четврти ђевојачка лица.”
0062 Таде рече Будалина Тале:
0063 „Дома, Турци, на зло ви свануло,
0064 Ја ћу ви их по имену казат’!
0065 Шандић Јован с’једу креше браду,
0066 Вук Мандушић суче брке,
0067 Краљевић Марко с’ јече наусницу,
0068 Кој’ је хајдук ђевојачка лица
0069 То ће бити Дмитар од Слибура,
0070 Бјеж’те, Турци, дома без зле среће!”
0071 Ного рече хага Изеп-ага:
0072 „А ти хајде, Тале, кад не смијеш,
0073 Пода’ барјак бољему од себе,
0074 Па ти хајде Јајцу бијеломе
0075 Да чуваш на плаћу говеда,
0076 Да те зову влашки говедару!”
0077 Тадер се Тале напучио,
0078 Барјак Фрчић’ Ибраиму бачи,
0079 А поведе своју породицу,
0080 Поведе ју на своје дворове.
0081 А Ибраим говори Турцима:
0082 „Хајте, Турци, зеленом планином,
0083 Е ја ојдох уз раздоље равно,
0084 Е ја ђе нађем хајдуцима трага,
0085 А ако би мене изгубили,
0086 Бјеж’те, Турци, дома без обзира!”
0087 Па ондолен коња обрнуо,
0088 Обрну га мало од дружине.
0089 А хајдуци Турке опазили,
0090 Па скочи Митар од Слибура
0091 И узјаха коња низ планину.
0092 Митар је момче хаџамија,
0093 Усред турске војске угазио,
0094 Он се покла с Турцима јуначки ─
0095 Омиче тридес’ стријелах,
0096 Обали тридесет Тураках,
0097 А упали двадесет пушаках,
0098 Обали двадесет Тураках,
0099 А разагна Турке проз планину.
0100 Но несрећа нанесе ђавола
0101 А грдни сој Егиз-Циганина,
0102 Иза кладе танку пушку пали,
0103 Те је Митру срце опалио,
0104 Па прискочи Фрчић Ибраиме,
0105 Посјече му главу од рамена.
0106 Оно чуше од горе хајдуци,
0107 Па скочише, коње узјахаше.
0108 Рече Марко: „Ер Митра посјекоше!”
0109 Па Турцима бјеху ударили,
0110 Посјекоше стотину Турака,
0111 Но не могу Фрчић Ибраима
0112 На вранчића коња Митровога.
0113 Но га ћера Шандићу Јоване,
0114 Па вранчићу грчки проговора:
0115 „Стан’ вранчићу, изјели те вуци,
0116 Ђе унесе Митрова крвника
0117 Да се с главом по градова дика!”
0118 Ного вранац грчки разумије,
0119 Стаде вранац како ками станац;
0120 Уфати га Шандићу Јоване,
0121 Те долеће Марко на Шаруна,
0122 Режу мучапру на ремике,
0123 Окидише му и ноге и руке.
0124 То је било кад се чинило.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа, Београд, 1974.