Чета Драшка Поповића

Извор: Викизворник


Чета Драшка Поповића

Чета се је мала подизала,
Оклен се је и пријед дизала,
Од крвава Чева на Крајину.
Чета мала, тридес’ и три друга,
А пред четом до три арамбаше: 5
Једно Турчин Ђурђевић Османе,
Што је ускок од Ерцеговине,
Са широка поља Невесиња;
Друго ускок терзибаша Пејо,
Који бјеше с Поља гатачкога; 10
Треће с Чева Поповићу Драшко.
Отолен се диже чета мала,
А пријеђе Убле и Пољане,
И Бањане рамне свеколике,
Па уљезе Сомини планини, 15
А отолен Гацко прегазише,
Док дођоше пољу Невесињу,
Заданише у Црван планину.
Када дневи половину било,
А зла срећа бјеше намјерила, 20
Од планине тицу кукавицу,
А долеће на јелову грану,
Више Драшка, и више дружине.
Кад закука њеколико пута,
Напореду тридес’ и једанпут. 25
Кад је виђе Драшко Поповићу,
Скочи Драшко лати џевердана,
Те оћаше убит’ кукавицу,
Но му неда терзибаша Пејо,
А овако ријеч бесједио: 30
„Немој Драшко, Богом побратиме,
То је тици од Бога послано,
Не чини ти ништа у планину”!
А вели му Поповићу Драшко:
„Зла биљега побратиме Пејо, 35
Ка’ да ћемо изгинут’ занаго.
Ја се бојим јада великога,
Од Турчина ТЈурђевић Османа,
Е су Турци вазде пријеварни”.
А вели му терзибаша Пејо: 40
„А не бој се, Драшко побратиме,
Како ће не издат’ у планину,
Каде натраг повратишта нема,
Он је добра посјека’ Турчина,
Мила брата, Бега Љубовића, 45
Са широка поља Невесиња”.
На томе се ослободи Драшко,
Кад пријеђе прео горе сунце,
Али вели Т>урђевић Османе:
„О дружино, моји Црногорци, 50
Пошљите ме пољу Невесињу
Да се јавим мојој старој мајци,
Да донесе вина и дувана,
И у торбе лака брашњеника”.
Кад то чуше у гору ајдуци, 55
Сви ајдуци једва дочекаше,
Послаше га пољу Невесињу,
На срамоту Поповићу Драшку.
Каде Осман на оџаку дође,
Те му мајка отворила врата, 60
Каде Осман у дворове уђе,
Па старици мајци говораше:
„Устај мајко на ноге лагане
Да по кули благо покупимо,
Да бјежимо к Чеву каменоме”! 65
А стара му говораше мајка:
„Не Османе, за Бога милога,
Ево имам шесдесет година,
Још нијесам обула опанке,
Ни пријешла поље у ширине, 70
А некмоли зелене планине,
Него издај чету Црногорце,
Љубовићу Бегу господару,
Он ће тебе брата опростити”!
А вели јој Ђурђевић Османе: 75
„Немој мајко, за Бога милога,
Греота је издат’ друга свога,
Мајко моја, како баба свога”.
А мајка му ријеч говораше:
„Тај ће гријех на мајчину душу”! 80
А Осман јој ријеч говорио:
„Ајде мајко, и како ти драго”!
Турска була једва дочекала,
Брже кули Љубовића дође,
И Бегу је право кажевала, 85
Баш како је Осман оправио.
А кад зачу Љубовићу Бего,
Обе јој је руке попружио,
А зададе Божју вјеру тврду
Да му ништа учињети неће, 90
Ако изда чету Црногорце.
Када була ријеч разумјела,
Брже иде, те Осману каже,
А кад зачу Туурђевић Османе,
Брже иде кули Љубовића, 95
Бегу руке и кољена љуби,
И сеџаду ђе Бего сједаше.
А вели му Бего Љубовићу:
„Слуго моја, Тјурђевић Османе,
Како ћеш ми издат’ Црногорце”? - 100
„Ласно ћемо, драги господаре,
Ајде скупи невесинске Турке,
Узми собом вина и ракије,
И у торбе лака брашњеника”.
Бего скочи, једва дочекао, 105
Те сакупи војске три стотине,
Оде с њима уз Црван планину.
Кад се близу примаче дружине,
У Алугу Турке оставио,
А он пође горје уз планину, 110
Па све бере биље по планини,
А све трља у црљено вино
Да опоји чету Црногорце.
Каде Осман у дружину дође,
Напише се вина црљенога, 115
Наједоше љеба бијелога,
Попадаше главом на долину,
А допаде Ђурђевић Османе,
И донесе једну чашу вина,
Па свакоме залије оружје, 120
До јадноме Поповићу Драшку,
И ускоку терзибаши Пеју.
Они бјеху легли на оружје,
Не мога им залит’ пушке сјајне,
Па приведе невесињеске Турке, 125
Обиграше Драшка и ајдуке,
На ајдуке ватру наложише,
Ни једнога жива не пуштише,
До сокола терзибашу Пеја.
Бјежи Пејо између Турака, 130
За њим бјежи Поповићу Драшко,
Ал’ га бјеху обиграли Турци.
Кад се Драшко на невољу нађе,
Листо пали свога џевердана,
Те погоди Очић Усеина, 135
Живо му је срце изгорио.
У томе се размакнуше Турци,
А побјеже Драшко уз планину,
Док острага пуче пушка сјајна,
А та пушка никад не пуцала, 140
Те погоди терзибашу Пеја,
Саломи му ногу под кољено.
Паде Пејо, а покличе Драшка:
„Ај, ђе си ми Драшко побратиме,
Уграби ми сјајна џевердана 145
Да ми мајку саморану раниш”!
Каде зачу Драшко Поповићу,
Не шће Пеју носит’ џевердана,
Но на плећи дигао ајдука,
На плећи му плећи наслонио, 150
Острага му главу оставио
Да му плећи чува од Турака.
Па побјеже с њиме уз планину.
За њима се Турци окренуше,
Кад јаднога Драшка достигнуше, 155
Али с плећи повикује Пејо:
„Удри Драшко, Богом побратиме”!
А вели му Поповићу Драшко:
„Ками ћу ти гађат’ побратиме,
Ја сам пусту пушку истурио, 160
Нијесам је јоште напунио”!
А Пејо му ријеч бесједио:
„Удри мојом, Драшко побратиме”!
Таден Драшко Пеја поставио,
Па од Пеја метериза гради, 165
А Пејова пали џевердана
Да убије Бега, ал’ Османа,
Ма не уби Бега ни Османа,
Но прео њих у остале Турке,
Два убио, трећега ранио. 170
А побјеже опет уз планину,
А на плећи носи рањеника,
Рањен Пејо пуни џевердане,
На плећима Поповића Драшка.
Кад их опет Турци пристигоше, 175
Јадан Драшко Пеја поставио,
Па обадва пали џевердана,
Које бјеше Пејо напунио,
С два вишека и су осам зрна
Да убије Бега, ал’ Османа, 180
Ма не уби Бега, ни Османа,
Но прео њих у остале Турке,
Три убио, четири ранио,
Седам пали један до другога.
А каде га трећом пристигоше, 185
Опет Драшко Пеја поставио,
А довати сјајна џевердана,
Кога му је Пејо напунио.
С’ два вишека, а зрна четири,
Па он Бега Љубовића гађе, 190
И добро га погодио Драшко,
Једно га је зрно допануло,
У врх главе међу очи црне,
Ни жива га земља не шчекала,
А три зрна у остале Турке, 195
Три убио, четири ранио.
Кад погибе Љубовићу Бего,
О јаду се Турци забавише,
А већ више Драшка не ћераше,
Но утече у планину Драшко, 200
И унесе Пеја рањенога.
А каде се Турци окупише,
На мртвога Бега Љубовића,
Ал’ ето ти сина Беговога,
Пред Турцима даву учинио: 205
„Видите ли, моја браћо Турци,
Помозите на невољу љуту,
На крвника ТЈурђевић Османа,
Што ископа кућу Љубовића.
Свакојему другу Црногорцу, 210
Зали вином свијетло оружје,
А остави друга најбољега,
Најбољега Поповића Драшка,
Те он уби Бега, баба мога
Да не тражи брата рођенога”. 215
Кад то чуше невесињски Турци,
Сви пламене ноже извадише,
Посјекоше ТЈурђевић Османа,
А мртвога Бега укопаше,
Па одоше пољу Невесињу. 220
А кад мрче, и кад ноћца дође,
Подиже се из планине Драшко,
Те он носи Богом побратима,
Донесе га Пољу гатачкоме,
Ту украде коња седланика, 225
Па на коња натурио Пеја,
Па га води Сомином планином,
А отолен низ равне Бањане,
Докле дође к Чеву каменоме,
Те он вида побратима Пеја, 230
Видао га док је преболио,
И похарчи педесет дуката.
А сад да си здраво Господаре!

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Напомене[уреди]

Референце[уреди]

Извор[уреди]

Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 205-211.