Чврчак и славуј

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Чврчак и славуј
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић
Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.


„Не поноси се већ толико с твојим појањем!”— рекне чврчак славују — „јер ти ја могу показати толике који и мене по вас цели дан баш тако paдo слушају како год и тебе.” „А који су то? Ако ти је драго милости, нудер ми их кажи,“ рече славујак. — „Косачи, — отвешта чврчак — „жетаоци и остали пољски работници, који знаш да су добри и поштени људи.” — „Ја њих признајем” —одговори славуј — „не само за добре и поштене, него и за весма општеству полезне људе, али из свем тога јошт не сљедује да се они најбоље у појању разумевају. А притом, да њих њихов посао на пољу не држи, мало би они ту, или баш нимало, за атар твојега цвркања стајали. Видиш ли ти онога пастира, који и сам лепо фрулом свира, сљедователно у музики и појању се разумева. Док тог њега ти с твојим појањем к себи не привучеш, и не учиниш га да остави фрулу своју, и да тебе с удовољством и с услажденијем задуго слуша, дотле ти ником немој рећи да лепо појеш.”

Наравоученије

Свакоме је своја песма мила, баш ако неће и ништа друго бити него: „Филипи унд Јакоби, Јакоби унд Филипи.” „Свак радо слуша што сам говори” — обичаваше рећи наш добри Кара Мустаф-ага. Свак радо чита оно што сам напише, било шта било. „Ако је истина оно што моја покојна мати говораше," — вели Жил Блаз — „у целом Сентилану, у време мога детињства, није било ни лепшега ни паметнијега детета од мене.” Но ваља знати да од ових вишеречених неки имаду право а неки криво, и у овоме стоји сва различност.

Да су се Димостен и Цицерон и њима подобни у свом говорењу услаждавали, то ће свак ко се у овом послу познаје, док је год света, рећи да су весма право имали и мислили. Здраво трудити се и знојити за заслужити у кому нибуд делу похвалу, и тако желити ју, ово има свој прави разлог. Али здраво јести и пити, задуго на кревету се окретати и протезати, а остало време зевати, гледати ко куд пролази, ландати и у ветар блебетати, и, што је много горе, сквернословити и друге злословити, и ништа мање за похвалом зијати: ово је крајње будалаштине изискивање.

Разуман жели похвалу, али је жели од паметних и добрих, и навластито од оних који се у делу познају. Морао би ко бити смеса зла и добра и самовештно лукавство и притворност, подобан лукавом Шези, Лудовика Четрнаестога духовнику, кад би злим како год и добрим угодити умео. „Горе вам јегда рекут вам добрјевси человјеци!” — вели нам неложна истина. А зашто то? Зато што по несрећи на свету још има много злих и лукавих људи који о оном не говоре добро ко њима по ћуди није.

Но засад нека настрану што о нами други мисле и говоре; размотримо паче што ми сами о себи мислимо и мудрујемо; за овим весма много стоји, а кад се ово у пристојни поредак положи, и друго ће боље сљедовати. Ми сви себе природно љубимо, но зато је ли право да сами себе заслепљавамо и варамо? Нипошто. Ево како баш сврх овога један Француз врло лепо говори: „L' amour propre bien entendu corrige de tous les défauts et prévient toutes les fautes de l' amour propre mal entendu: Својељубије разумно исправља од свију недостатака, и предварава све погрешке својељубија неразумнога.”

Ја се добро спомињем да је о овој материји на више места била реч, но расуждавајући колике је ово наравоученије важности и ползе (ако се добро прими), и с коликим старањем о том свију народа учени људи говоре и то налажу, но бојим се да ћу у излишеречије пасти о томе често опомињући. Не може човек имати хитријега ни лукавијега ласкатеља који би га кадар тако заслепити као његово исто неразумно својељубије. Ово је оно што чини чврчка да мисли да толики посленици целога лета жар трпе само за наслушати се њега.

Заисто, страшно и ужасно мора бити состојаније, у овом пункту, навластито владјетеља и велике господе који своје природно својељубије, као и остали људи, у недри носе, а притом мучније него сви други могу такова истинољубитеља наћи који би им чисто у очи казао шта мисли, од самога њежнога детињства окружени находећи се од такових који се силе како ће им већма угодити, и који их обожавају. Зато, цар, владјетељ и сваки велможа, ако није управ у добродјетељ заљубљене душе, оштра ума, и отменог духа, ако не љуби правду, и ако се всегда не учи и не просвештава да је кадар људе и потајне њихових срца свитке и заплетке распознавати, он мора бити најпреваренији човек под небом.

Један просвештен владјетељ милионе људи просвештава, прославља и на пут добродјетељи и благополучија поставља. Сва Европа и Азија види и све то више познаје сљедовања трудов и подвигов, законов и урежденијах Петра Великога. И не само велики императори и славне на свету императрице овакова дивна и роду человеческому преполезна исправљенија у дјејствије производе, него и далеко мањи у општеству поглавари, кад су добродјетељни и учени, много добра чине. У једном селу судија и свештеник, благонаравни и разумни будући, све село на добро настављају, уразумљавају, к трудољубију и к праведном животу приводе. А шта је друго потреба човеку колико за ови времени толико и за будушти вечни живот?

Дакле, само онда кад један народ буде имати добродјетељне и учене поглаваре и свештенство, може с основанијем и с благом Надеждом ову пророческу творити молитву: „Настави мја, Господи, на истину твоју.” А пре тога, колико је простији, толико више о себи мисли, баш као ове басне чврчак.

Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2579 година.
Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 208 година.