Čvrčak i slavuj
| ←Konj i bik | Čvrčak i slavuj Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Finiks i golubovi→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
„Ne ponosi se već toliko s tvojim pojanjem!”— rekne čvrčak slavuju — „jer ti ja mogu pokazati tolike koji i mene po vas celi dan baš tako pado slušaju kako god i tebe.” „A koji su to? Ako ti je drago milosti, nuder mi ih kaži,“ reče slavujak. — „Kosači, — otvešta čvrčak — „žetaoci i ostali poljski rabotnici, koji znaš da su dobri i pošteni ljudi.” — „Ja njih priznajem” —odgovori slavuj — „ne samo za dobre i poštene, nego i za vesma opštestvu polezne ljude, ali iz svem toga jošt ne sljeduje da se oni najbolje u pojanju razumevaju. A pritom, da njih njihov posao na polju ne drži, malo bi oni tu, ili baš nimalo, za atar tvojega cvrkanja stajali. Vidiš li ti onoga pastira, koji i sam lepo frulom svira, sljedovatelno u muziki i pojanju se razumeva. Dok tog njega ti s tvojim pojanjem k sebi ne privučeš, i ne učiniš ga da ostavi frulu svoju, i da tebe s udovoljstvom i s uslaždenijem zadugo sluša, dotle ti nikom nemoj reći da lepo poješ.”
Svakome je svoja pesma mila, baš ako neće i ništa drugo biti nego: „Filipi und Jakobi, Jakobi und Filipi.” „Svak rado sluša što sam govori” — običavaše reći naš dobri Kara Mustaf-aga. Svak rado čita ono što sam napiše, bilo šta bilo. „Ako je istina ono što moja pokojna mati govoraše," — veli Žil Blaz — „u celom Sentilanu, u vreme moga detinjstva, nije bilo ni lepšega ni pametnijega deteta od mene.” No valja znati da od ovih višerečenih neki imadu pravo a neki krivo, i u ovome stoji sva različnost.
Da su se Dimosten i Ciceron i njima podobni u svom govorenju uslaždavali, to će svak ko se u ovom poslu poznaje, dok je god sveta, reći da su vesma pravo imali i mislili. Zdravo truditi se i znojiti za zaslužiti u komu nibud delu pohvalu, i tako želiti ju, ovo ima svoj pravi razlog. Ali zdravo jesti i piti, zadugo na krevetu se okretati i protezati, a ostalo vreme zevati, gledati ko kud prolazi, landati i u vetar blebetati, i, što je mnogo gore, skvernosloviti i druge zlosloviti, i ništa manje za pohvalom zijati: ovo je krajnje budalaštine iziskivanje.
Razuman želi pohvalu, ali je želi od pametnih i dobrih, i navlastito od onih koji se u delu poznaju. Morao bi ko biti smesa zla i dobra i samoveštno lukavstvo i pritvornost, podoban lukavom Šezi, Ludovika Četrnaestoga duhovniku, kad bi zlim kako god i dobrim ugoditi umeo. „Gore vam jegda rekut vam dobrjevsi čelovjeci!” — veli nam neložna istina. A zašto to? Zato što po nesreći na svetu još ima mnogo zlih i lukavih ljudi koji o onom ne govore dobro ko njima po ćudi nije.
No zasad neka nastranu što o nami drugi misle i govore; razmotrimo pače što mi sami o sebi mislimo i mudrujemo; za ovim vesma mnogo stoji, a kad se ovo u pristojni poredak položi, i drugo će bolje sljedovati. Mi svi sebe prirodno ljubimo, no zato je li pravo da sami sebe zaslepljavamo i varamo? Nipošto. Evo kako baš svrh ovoga jedan Francuz vrlo lepo govori: „L' amour propre bien entendu corrige de tous les défauts et prévient toutes les fautes de l' amour propre mal entendu: Svojeljubije razumno ispravlja od sviju nedostataka, i predvarava sve pogreške svojeljubija nerazumnoga.”
Ja se dobro spominjem da je o ovoj materiji na više mesta bila reč, no rasuždavajući kolike je ovo naravoučenije važnosti i polze (ako se dobro primi), i s kolikim staranjem o tom sviju naroda učeni ljudi govore i to nalažu, no bojim se da ću u izlišerečije pasti o tome često opominjući. Ne može čovek imati hitrijega ni lukavijega laskatelja koji bi ga kadar tako zaslepiti kao njegovo isto nerazumno svojeljubije. Ovo je ono što čini čvrčka da misli da toliki poslenici celoga leta žar trpe samo za naslušati se njega.
Zaisto, strašno i užasno mora biti sostojanije, u ovom punktu, navlastito vladjetelja i velike gospode koji svoje prirodno svojeljubije, kao i ostali ljudi, u nedri nose, a pritom mučnije nego svi drugi mogu takova istinoljubitelja naći koji bi im čisto u oči kazao šta misli, od samoga nježnoga detinjstva okruženi nahodeći se od takovih koji se sile kako će im većma ugoditi, i koji ih obožavaju. Zato, car, vladjetelj i svaki velmoža, ako nije uprav u dobrodjetelj zaljubljene duše, oštra uma, i otmenog duha, ako ne ljubi pravdu, i ako se vsegda ne uči i ne prosveštava da je kadar ljude i potajne njihovih srca svitke i zapletke raspoznavati, on mora biti najprevareniji čovek pod nebom.
Jedan prosvešten vladjetelj milione ljudi prosveštava, proslavlja i na put dobrodjetelji i blagopolučija postavlja. Sva Evropa i Azija vidi i sve to više poznaje sljedovanja trudov i podvigov, zakonov i ureždenijah Petra Velikoga. I ne samo veliki imperatori i slavne na svetu imperatrice ovakova divna i rodu čelovečeskomu prepolezna ispravljenija u djejstvije proizvode, nego i daleko manji u opštestvu poglavari, kad su dobrodjeteljni i učeni, mnogo dobra čine. U jednom selu sudija i sveštenik, blagonaravni i razumni budući, sve selo na dobro nastavljaju, urazumljavaju, k trudoljubiju i k pravednom životu privode. A šta je drugo potreba čoveku koliko za ovi vremeni toliko i za budušti večni život?
Dakle, samo onda kad jedan narod bude imati dobrodjeteljne i učene poglavare i sveštenstvo, može s osnovanijem i s blagom Nadeždom ovu proročesku tvoriti molitvu: „Nastavi mja, Gospodi, na istinu tvoju.” A pre toga, koliko je prostiji, toliko više o sebi misli, baš kao ove basne čvrčak.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|