Чарна горо, што се не зелениш
| Чарна горо, што се не зелениш Писац: Милица Стојадиновић Српкиња |
I
Чарна горо, што се не зелениш,
Срце моје, што се не веселиш?
Како ће се гора зеленити
А како ли срце веселити:
На зелене гране мраз је пао,
Срце моје тешки јад напао:
Али иде зелено пролеће,
Зелен листак горици донеће,
Срце моје ничем се не нада,
Свака овде издала га нада,
До што очи по небеси блуде
Да ту милу надежду пробуде:
’Ладна да је на измаку зима
Која својим облаком прикрива
Мили ми род, и његове наде,
Да пролеће које иде саде
Носи Србу осмејак зорице
И он тужно да разведри лице.
1864.
II
Лепо цвета зелено пролеће
И увија по гори дрвеће.
Свуд весело, и свуд се зелени,
Ал’ не буди ништа радост мени.
Када сунце засја и огране,
А одсјаји весна на све стране,
Пак се блиста, тице свуд певају
Сузе моје ту се умешају;
Јер на гробу јутро нађе мене,
А какве се с гроба чују песне?
Каква може моја бити песна
До да ми је црна и та весна:
Гроб је овај, с којим све сарани’,
С којим су ми поцрнили дани,
Гроб је овај оца ми милога,
И сад немам никога до Бога!
1864.
Извор[уреди]
- Ракитић Слободан, Антологија поезије српског романтизма, Београд: СКЗ, 2011, стр 300-301
|