Čarna goro, što se ne zeleniš
| Čarna goro, što se ne zeleniš Pisac: Milica Stojadinović Srpkinja |
I
Čarna goro, što se ne zeleniš,
Srce moje, što se ne veseliš?
Kako će se gora zeleniti
A kako li srce veseliti:
Na zelene grane mraz je pao,
Srce moje teški jad napao:
Ali ide zeleno proleće,
Zelen listak gorici doneće,
Srce moje ničem se ne nada,
Svaka ovde izdala ga nada,
Do što oči po nebesi blude
Da tu milu nadeždu probude:
’Ladna da je na izmaku zima
Koja svojim oblakom prikriva
Mili mi rod, i njegove nade,
Da proleće koje ide sade
Nosi Srbu osmejak zorice
I on tužno da razvedri lice.
1864.
II
Lepo cveta zeleno proleće
I uvija po gori drveće.
Svud veselo, i svud se zeleni,
Al’ ne budi ništa radost meni.
Kada sunce zasja i ograne,
A odsjaji vesna na sve strane,
Pak se blista, tice svud pevaju
Suze moje tu se umešaju;
Jer na grobu jutro nađe mene,
A kakve se s groba čuju pesne?
Kakva može moja biti pesna
Do da mi je crna i ta vesna:
Grob je ovaj, s kojim sve sarani’,
S kojim su mi pocrnili dani,
Grob je ovaj oca mi miloga,
I sad nemam nikoga do Boga!
1864.
Izvor[uredi]
- Rakitić Slobodan, Antologija poezije srpskog romantizma, Beograd: SKZ, 2011, str 300-301
|