Чардак пење беже Љубовићу
према оном граду Почитељу,
према бијелу Бакир-бега двору.
Гледала га Бакир-бега сека
па говори бегу Љубовићу: 5
— Лијеп ти си, беже Љубовићу!
Да ме ишчеш, мати би ме дала,
ако хоћеш, поћи ћу и сама.
Кад то зачу беже Љубовићу,
спрема њојзи бурме и дукате, 10
она њему бијеле бошчалуке.
Он дозива слугу Хусеина:
— Хусеине, драго дијете моје!
Ти узјаши пехливан дората
па ти хајде равну Невесињу, 15
селам ћеш ми мајци и љубовци,
нек кухају господску вечеру:
што је слано, нека је биберли,
што је слатко, нека је шећерли,
ето њојзи из Бихорја мајке 20
и њезине браће Бихорјана!
У млађега поговора нема,
већ он оде равну Невесињу
до бегове куле и авлије,
на ахару коња оставио 25
па он иде у бегову кулу.
Кад уљезе у шикли одају,
видјела га лијепа кадуна
па је њему тихо говорила:
— Је л’ нам здраво беже Љубовићу? 30
— Здраво вам је беже Љубовићу!
Он је вама селам опремио
да кухате господску вечеру.
Ето твоје из Бихорја мајке
и са њоме браће Бихорјана. 35
Она слузи даје муштулука,
муштулука стотину дуката
и бегову морали доламу,
што је често не облачи бего,
већ у петак идућ у џамију. 40
Она држи пренејако чедо,
метну чедо у шикли бешику
па га даде тананој робињи,
па говори својој свекрвици:
— Сађи, мајко, у мрачне мутваке 45
да ми кажеш што ћу и како ћу.
Па загрће уз руке рукаве
и сакуха господску вечеру.
Што је слано, све је то биберли,
што је слатко, све је то шећерли. 50
Жарко сунце већ је заходило,
она млада вечеру ставила.
Па отвара сахтијан сепете,
облачи се што год љепше може:
а на главу бисер и дукате, 55
а на грло удри три ђердана.
Први ђердан од дробна бисера,
други ђердан од драгог камења,
трећи ђердан од жутих дуката,
а на руке бисер белензуке. 60
Она сједе на демир пенџере
па узима срчали дурбина,
развија га на девет каната,
штоно гледа на девет сахата,
па погледа низ поље зелено. 65
Кад уз поље беже Љубовићу
и са њиме на коњу дјевојка.
Кад то видје лијепа ханума,
дурбином је о тле ударила
па говори Љубовића мајци: 70
— О, свекрво, Љубовића мајко!
Не иде ми мајка из Бихорја
и са њоме браћа Бихорјани,
већ ето ти сина Љубовића,
гдје он води на коњу дјевојку. 75
Она лети низ бијелу кулу,
кад на врата беже Љубовићу
и са њиме на коњу дјевојка.
Она лети према бегу своме,
раширила своје обје руке 80
па под бегом коња ухватила.
Проговара беже Љубовићу:
— Не плаши се, вјерна љубо моја,
неће мени на коњу дјевојка,
него моме сину Мухамеду.85
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 605-607.
