Чалгиџија Мујо
Телал виче кроз три бјела дана,
А по жељи цара Сулејмана:
„Покрај двора царева везира,
У ђулбашчи тик до извор врела,
Налази се танковита јела. 5
Ко устр’јели танковиту јелу,
Са биљега, копљем ударена,
Те стрјелицу протјера кроз јелу
И погоди име султаније,
Дивне кћери цара Сулејмана, 10
Честит царе награду му даје —
Своју кћерку, дивну султанију
И још к томе три товара блага,
Направит му кулу до сараја,
До сараја цара Сулејмана, 15
Саградит’ је од девет бојева."
То се чудо по свијету чуло.
Кад зачуо Чалгиџија Мујо,
По себи се нечем досјетио,
Па он иде у своју одају, 20
Тер отвара сандука сехару,
Из њег' узе махраму дуката,
Па изађе и закључа врата,
А одавде до извора хладна.
Крај извора танана робиња, 25
Тихим гласом њојзи проговара,
Не би ли му какав савјет дала:
„Робињице, по богу сестрице,
Кажи мени име султаније,
На поклон ти махрама дуката!" 30
Робиња му на то одговара:
„Ид’ одатле, Чалгиџија Мујо,
Мого би те царе опазити,
Па би мого главу изгубити."
Њу ми опет Мујо замолио: 35
„Робињице, дина т' и имана,
На поклон ти махрама дуката,
Кажи мени име султанино."
Робиња му опет одговара:
„Хајд' одатле, Чалгиџија Мујо, 40
Јер да знадеш танковиту јелу,
Тер и размак копљем ударени,
Не б' ни снио да би погодио!"
Трећи пут је једва умолио,
Умолио, новац избројио, 45
Равно бјеше хиљаду дуката.
Кад јој новац сасуо у крило,
Робињица њему проговара:
„Ак' устријелиш танковиту јелу,
Те погодиш име султаније, 50
Зовнуће те царе Сулејмане,
Па ће тебе царе упитати:
„Хоћу, Мујо, да ми право кажеш,
Окле име султаније знадеш?"
Слушај, Мујо, што ћеш цару рећи, 55
Кад приступиш цару у одају:
Примакни се честитоме цару,
Пољуби га у скут и у руку
И под њиме халили сеџаду,
Измакни се натраг три корака, 60
Те премитив' руке преко паса,
Овако ћеш цару бесједити:
„Султан царе, сјајно сунце наше,
Све ћу теби по истини казат:
Кад је мене дружина довела, 65
У хаз-башчу крај извора врела,
Тамо бјеше твоја султанија,
У киту је цвјеће сабирала,
А и нама, по ружицу дала.
Ти је, бабо, са пенџера вичеш: 70
„Гел Нафија, драго д'јете моје."
Тако сам јој име упамтио,
Упамтио, не заборавио."
Кад саслуша Чалгиџија Мујо,
Кад саслуша робињине р'јечи, 75
Он одатле кући одлазио,
Тер узима лука и стрјелицу,
Па га ето под везирске дворе,
На велико чудо ударио:
Ту је дошло мало и велико, 80
И ловџија, а и нишанџија,
Ал' залуд им свако погађање.
Примакну се Чалгиџија Мујо,
Примакну се до биљега мјеста,
Тер је своју стр’јелу испустио; 85
Сину стријела као огањ љути!
Пак удари танковиту јелу,
Добро му је стр'јела погодила,
Те кроз јелу даље пролетила
И он каза име султаније. 90
То зачуо царе Сулејмане,
Па он зовну Чалгиџију Мују.
Кад униђе Чалгиџија Мујо,
Кад униђе цару у одају,
Примаче се цару честитоме, 95
Пољуби га у скут и у руку
И под њиме халили сеџаду,
Измакну се натраг три корака,
Те премити руке преко паса.
На то њему царе говорио: 100
„Хоћу, Мујо, да ми право кажеш,
Окле име султанији знадеш?"
Проговара Чалгиџија Мујо:
„Султан царе, сјајно сунце наше,
Све ћу теби по истини казат: 105
Ја се сјетих младовања свога,
Када мене дружина довела
У хас-башчу крај извора врела,
Гдјено бјеше твоја султанија,
У киту је цвјеће сабирала, 110
Те и нама по ружицу дала.
Ти је, царе, са пенџера вичеш:
— Гел Нафија, драго д'јете моје!
Тада сам јој име упамтио,
Упамлио, не заборавио." 115
Тај је диван царе бегенисо,
Па он вјенча своју султанију
За онога Чалгиџију Мују.
Тад јекнуше са града топови,
Три уједно, а триста заједно, 120
Нека знаду младе Стамболије,
Да ј’ вјенчање младе султаније,
Са онијем Чалгиџијом Мујом.
До сад био Чалгиџија Мујо,
Од сад зете цара Сулејмана. 125
