Црно јагње

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Био један царев син који се бјеше зарекао да се не ће оженити дотлен дотлен гођ у сну не види ђевојку која ће му рећи: "Ја сам твоја, ја ћу ти бити сретња и родићу ти сина са сјајном звијездом на челу." И ово никому не казиваше док једну ноћ у сну јави му се некаква прелијепа жена и рече му: "Што јуначе чиниш те се не жениш? Ено ти три сироте ђевојке без оца и мајке у једној кући поземљуши која је на троје раздијељена и пред сваком оплетен шарапод, и свака по себе различиту работу послује: једна везе, друга плете, а трећа пјевајући прћију шије. Него кад се пробудиш, хајде у лов, и упути се к најближему селу, на путу ћеш срести једно јагње црно без биљега са златнијем рошчићима, и оно ће те пред ђевојачку кућу довести." Кад се ујутро царев син пробуди, обрадује се и како му је рекла она жена тако и учини. Подрани рано те са слугама у лов крене. Кад на путу сретне оно црно јагње, рече слугама: "Ви хајте ћа, или ме овђен причекајте, па кад ме видите, тадар ми се надајте." По том он пође за јагњетом док угледа кућицу на три шарапода, и у свакоме по ђевојка ђе работају како му је она жена била казала; и зачуђен љепоти онијех ђевојака, не могаше разликовати која је од које љепша, па им назове: "Помоз' бог" Једна му од њи, најстарија рече: "Бог дај буди господину!" друга: "Добра ти срећа делијо!" а трећа: "Са срећом дошао сретњи и пресретњи јуначе!" Зачуди се царев син на оваке одговоре, а највише на ови најпотоње ђевојке и промисли у себе да ће бити срећан и пресрећан ако ову узме, те сними с десне руке прстен и стави јој на руку говорећи јој: "Ти си моја заручница." Па отолен свој пут, те дома. Казује оцу све шта је и како; отац му се врло обрадује и велико весеље учини. Оне друге двије сестре пошто виђеше да им се сестра најмлађа вјери преко њих живијех и старијих, почну јој о глави радити и домишљати се како ће је обестрвити, и договоре се те дозову једну вјештицу, бабу из села, која је знала мађијати, и обећају јој све што имају ако што учини да се њихова сестра не уда; те ова баба да им једну траву и рече им: "Даћете јој ову траву да попије ујутро на ште срца у води неначетој, и како је попије доћи ће јој памрак у главу, те ће у гору побјећи, и кад се у гори нађе, већ се дома не врће, него ће се самодавити у пустињи или ће је звјерад растрћи; а када дође они чоек, оно је царев син, рећи ћете му да је сама побјегла." Како им ова баба рече, тако бездушнице и учине; даду јој ону траву у води, па теке попи, поче тамо амо бјежати те у пустињу као изван себе. Сјутра дан опет дође царев син да своју заручницу нађе, али му свасти одговоре да је сама јутрос рано некуд побјегла и да ништа не знаду куда се стрвила, и почну као плакати и жалити је пред њим. Царев син одмах брже боље за њом у гору да је тражи, као помамљен; кад – чује негђе да неко завија и плаче, те он по гласу трчи, кад ли нађе своју заручницу ђе се прибила при једноме камену на пола мртва од великога страха и плача; он претрчи к њој и плачући је пригрли и завиче: "Ха благо мене, ево ми је!" Она га познаде, и теке чу његов глас, и она њега загрли, те од велике радости и плача њему на руке испијену. Кад то виђе царев син, извади нож иза паса, те сам себе уби, и обоје мртви на земљу падоше. У ови исти час – Божја воља! – цар спаваше, и у сну она иста жена што је цареву сину на сну долазила, појави се цару говорећи: "Устај на ноге, твој је син мртав и твоја снаха; него узми траву што под узглавницом нађеш и трчи у ту и у ту гору, наћи ћеш их обоје једно до другога мртво, па помажи ране сину и добро траву ожми да му од ње сок у рану уљезе, а снаси срце намажи, и трипут реци: устаните несретњи па сретњи, ако Бог да." Пробуди се цар и уплашен преврне узглавницу и нађе под њом траву жуту као жукови цвијет, те потеци на коњу пут оне горе ђе му је речено. Кад тамо, нађе сина и снаху прућени једно покрај другога, и почне нажимати сок од оне траве сину у ране а снаси срце мазати њоме, и не изрекао бјеше трећу ријеч: "устаните несретњи па сретњи, ако Бог да!" обоје устадоше на ноге као да им ништа није било. Мртви се зачуде како ускрснуше, а отац радујући се поведе их у свој двор, па их вјенча, и прве године роди млада царица сина са златном звијездом на челу.


Овај текст је народна умотворина. Први пут ју је забележио Вук Стефановић Караџић у делу Српске народне приповијетке.

Извор[уреди]

  • Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 110–113.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 155 година.