Црногорски барјактар

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Црногорски барјактар
Писац: Мита Поповић


MitaPopović.jpg




     Црногорски барјактар

Тужна нојца већ одору
     Црну своју свлачи.
Бела зора у свечано
     Руво се облачи.
Ведро небо, круну сунце
     Метнуло на главу,
А Даница у зрцалу
     Огледа се плаву.

Нит' што мари сунце јарко.
     Нит' што зора бела.
Штоно живи пламен сукће
     Из пакленог ждрела,
И што људи по разбоју
     Бију с' и крваве
И што своје стотинама
     Русе губе главе.

Е већ, ено, турска војска
     Виче и јалаче,
Зоран паша на виловна
     Свог зеленка скаче.
Још кад хорда повадила
     Сабље своје криве,
Поведе ју на соколе
     Црногорске сиве.

Дочекају Црногорци
     Силу Османлија,
И засевну хитре муње
     Добрих димишћија,
И запевну јатагани.
     Мачи зафијучу:
А ћелави јадни Турци
     Вриште и јаучу.

Алај-барјак црногорски
     Поносно се вије
На срамоту и на зазор
     Силне Турадије,
А на славу камените
     Земље оне мале

Кам' не могу аге, паше,
     Везири и лале.

Ал повика турски паша
     На своје низаме:
„Ко заставу црногорску
     Донесе преда ме,
Даћу њему три ћемера
     Злата жеженога
И најлепшу своју булу
     Из харема свога!“

Кад низами чуше пашу,
     Цикнуше к'о гује
Па ко' крила позајмили
     Да су од холује:
Ударе на барјактара
     К'о море на стену,
Кад ветрови разуздани
     Таласе му крену.

И ено их! већ су тамо,
     Већ су стигли мети;
Сад ће одма барјактара,
     На мачи разнети,
Сад ће одма слободино
     Да падне знамење,
Сад ће одма да од стида
     Порумени стење.

Малобројни Црногорци
     Ко' лави боре се,
Да си чела нове славе
     Лавором уресе,
Ал напори сви бадава,
     Гро6 се њима, спрема —
Већ у њиног барјактара
     Десне руке нема!

Ал барјактар црногорски
     Нит' цикну, нит' писну,
Већ он барјак с левом руком
     Грчевито стисну.
Па га носи изновице
     Кроз пљусак танади,
А у пркос велемоћној
     Пророковој бради.

Тада Турци на соколе
     Изнова навале,
Немилосна, дивља срца
     Своја да искале,
Да у црно увију нам
     Лепу славу стару,
Па отсеку, јој, и леву
     Руку барјактару!

Паде рука, паде барјак,
     А хорда насрне,
Да уграби алај-барјак
     Дичне Горе Црне,
Па да носи паши своме
     То свето знамење,
Што је Србу, к'о на свету
     Све драго камење!

И поље се већ разлеже
     Од победног рика,
Што га Турци подигоше
     Око заставника;
И већ нема више нада
     Да с' уепехом бори,
Е барјак се већ по зраку
     Више не вијори.

Али труба још једаред
     На јуриш затруби,
А барјактар барјак свилни
     Подиже са зуби,
Па устаде, осветнички
     Као анђ'о да је
Док му око главе венац
     Вечне славе сјаје.

И кликнуше Црногорци
     Ко соколи сиви
И некрсту страх и трепет
     У срцу оживи;
А кад своје потегнуше
     Тешке бичиновце,
Немилосно клаше Турке
     Као вуци овце.

Беже Турци безобзирке,
     Црногорци секу,
Три хиљаде утопили
     У крваву реку.
А барјактар у ранама
     Тихо с' осмејкива — — —
Снови су му испуњени
     О којима снива!




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 131 година.