Црни Ђурђевдан
Послушајте и браћо и људи,
Какве има историја ћуди
Кад по земљи дуне вјетар луди,
Када звијер без закона суди.
То је била четрдесет прва: 5
Црну земљу куга населила.
Над Кордуном сунце помрчало,
Све у ноћну таму претворило.
Свуда вију побјешњели вуци,
А пушке су ђаволу у руци; 10
Бира ђаво окле ће почети,
Па изабра Вељун поносити.
Чим се Анте у Загреб смјестио,
Ту је крвав вршај започео:
Комунисте Мачек му предао 15
Да засити раље ђаволове.
Вељунчани бјеху добри борци
И солунски храбри добровољци;
То су добри демократи били,
Компартију брзо пригрлили. 20
Међу њима комунисти млади
Учили их како да се ради.
Ту је млади Раде Вујичићу,
Красан јунак, Компартије тићу,
А до њега Велемире Ђуро, 25
На далеко не бјеше му пара.
Мудре ријечи, а душа им чиста,
Мало таквих бјеше комуниста.
Цио Вељун у коло се хвата,
Шире братство Срба и Хрвата. 30
Састају се с вечера до сунца
Баш у млину Јосипа Мравунца.
Скупа зборе Срби и Хрвати
Како ће се ода зла бранити:
Од тирана Пере Живковића, 35
До злочинца Анте Павелића.
Ал’ ђаволу свако добро смета,
Па и љубав — душа му проклета!
И крваве он планове кује
Јер то римски папа поручује. 40
Из Берлина Хитлер бјесно режи,
Ко је поштен кожа му се јежи,
На Србе се Хитлер расрдио,
Дваест седми март га је ујео;
Па у Загреб Анту оправио 45
И Степинцу попу поручио:
„Крсти, кољи што се српско зове,
Као месар што коље волове.
А Хрвате што им пруже руке,
Без милости ставите на муке. 50
Јер Јевреји, Срби, комунисти —
Све невјера, све су антихристи.
Кад армија моја Русе гони,
Нож у леђа забиће ми они.
Буд’те вуци, ма у овчјем руну, 55
Само сваку спријечите побуну.“
То франковци једва дочекали
Јер су давно своју снагу знали.
Давно их је народ одбацио,
За Радићем Стјепаном пошао. 60
Ни сада им не бијаше друге,
Најмише се Хитлеру за слуге,
Франковачко име напустише,
К’о „усташе“ свуд се појавише.
Павелић је шеф слугама био 65
И од папе Степинца добио.
Они књиге на све стране шаљу
Да изврше Хитлерову вољу.
Једна стиже и до Слуња града,
До Никшића, усташкога гада: 70
„Чујеш, попе Никшићу Иване,
Ако знадеш за Христове ране,
Црни гласи од Слуња се чују
Комунисти да нам народ трују.
Је л’ истина што нам поручују 75
И Хрвати да с њима другују?
Пази, брате, ово није шала,
Српска гамад Русу се продала,
А Хрвати што се с њима друже,
То су, брате, изгубљене душе. 80
Знадеш да је Хитлерова сила
Независну Хрватску створила.
Сад морамо њему вјерни бити
И од Срба земљу очистити.“
Кад је Никшић књигу проучио, 85
Од радости на ноге скочио,
Па позива по избор јунаке
Од зла оца и од горе мајке:
Попа Блажа од Благаја града
И Шајфара из Вељуна, гада; 90
Наредника црног Марушића
И доктора Николу Здунића;
Из Лађевца Вратарић Милана,
Ковачевић Звону и Ивана,
И позива Паулића Милу 95
Кој’ опћинску сад представља силу.
Кад је вако друштво сакупио,
Пред свима је књигу прочитао,
Павелића слику пољубио,
Па овако њима говорио: 100
„Сви сте чули што поглавник пише.
Ништа, браћо, не чекајте више,
Већ купите по биртија’ лоле
Што се пити и картати воле,
Подајте им пушке, муницију 105
И ракије нека се напију.
Тад крените до Благаја града,
Ал’ по ноћи да с’ нико не нада.
Закољите Мравунца млинара,
Са Србима он се договара. 110
Само тајно, не смије се знати
Да су њега убили Хрвати.
Онда, браћо, нек се глас прошири
Да су њега Срби уморили.
Тад вељунске Србе похватајте, 115
У благајску школу допремите,
Говорите да тражимо криве,
А невине пустићемо живе.
Похватајте што можете више
Јер сви знате како Вељун дише. 120
То је, браћо, легло комуниста,
Ту их има к’о на гори листа.
Ако ово мудро изведемо,
Бојати се више не требамо.
Све ће Србе страва захватити, 125
Сами ће нам пред ноге падати.
Комунисте сами ће хватати
И у руке нама предавати.“
Тад говори попе од Благаја:
„Право, брате, тако зборит ваља. 130
Мравунац се ђаволу предао,
На страну се антихриста стао.
У цркви сам проповјед држао,
Вјерне људе у бој сам позвао:
Србе треба на врбе вјешати, 135
Свети отац благослов ће дати.
Ал’ Мравунац, душа му проклета,
Мед’ народом почео да смета
И пред црквом он народу збори:
„Не слушајте што вам поп говори. 140
Гријех на душу немојте метати
И невине Србе прогонити.
Зар од увијек нијесмо браћа били
И невоље скупа подносили.
Заједно смо свадбе свадбовали, 145
Једни другим кумство кумовали.
Ми Хрвати када смо страдали,
Увијек су нам Срби помагали.
Па сад, браћо, по божијој вољи
Помозимо браћи у невољи. 150
А наш попо ако крви жели,
Нека, браћо, из Благаја сели.“
На то људи око њега ћуте,
А ја видим да нам квари путе.
Зато вјеруј, поп-Иване, сада 155
Ове ноћи нестати ће гада.“
Кад је ноћца тамна се спустила,
Мравунца је црна судба стигла.
Три усташе, три пијана гада,
У кућу му уљегоше тада, 160
Извршише ту подлу работу
И заклаше њега на кревету.
Поклаше му жену и дјечицу,
Не спазише једну ђевојчицу;
Сакрила се, кроз прозор скочила 165
И Корану воду препливала;
Тако јадна главу сачувала
И сирота оста саморана.
Мила браћо, послушајте сада,
Глас се просу, нико се не нада, 170
Ђурђевдан је четрдесет прве,
Купе мирне људе као црве,
Све од шеснаеет до шездесет љета,
Све што може фашизму да смета.
Стоји јаук дјечице и жена, 175
Само људи ћуте као стијена.
„Ајде с нама — усташа им збори —
Ко крив није нека се не боји,
Да нађемо ко је кривац прави,
Сви остали вратиће се к слави." 180
Иде човјек, зна, кривице нема,
Ко ли слути шта ли му се спрема,
Нит је било нит се могло снити
Такав подлац да ће човјек бити!
А државе свакакве су биле, 185
Гониле су људе и хапсиле,
Ал' не бјеше још толико луди’
Шест стотина да побије људи.
И што о том да вам зборим више,
Ти се људи никад не вратише, 190
У Благају јаме напунише,
Цио Кордун чамом зацрнише.
Тако паде цвијет комуниста
На ђурђевдан када гора листа.
Ту Никола Кукићу нам паде, 195
Без јунака Партија остаде.
До њег паде Вујичићу Раде
Кога свако на Кордуну знаде.
Трећи бјеше Велемире Ђука
Што Партији десна бјеше рука. 200
И са њима триест комуниста
Свијетла лица, као суза чиста,
А поред њих пет стотин’ сељака,
То ј’ бригада храбрије’ горштака.
Тако поче царство Никшићево, 205
Од Вељуна направи Косово
Што ће дићи куку и мотику,
За слободу пребољеће муку.
А сад, браћо, да вам кажем јаде,
За истину дуго се не знаде. 210
Гласи круже: нијесу побијени,
Већ у Берлин на рад отпремљени.
Многа мајка вјеровала тада,
Од истине милија је нада.
Тако бјеше до осмог мјесеца, 215
Вјероваху и жене и дјеца.
Али тада, моја браћо мила,
Компартија одреде створила;
Широм Лике и гордог Кордуна
Бој се бије, подигла се буна. 220
Партизани Цвијановић Брда,
И ту стоји сад бусија тврда,
Дочекаше Шајфара крвника
Који бјеше Павелићу дика.
И Љубица, Шајфарова дроља, 225
Сарадница крвавог покоља.
Он је жену због ње оставио,
Свуд Љубицу са собом возио.
Ловрић Миле, весела му нана,
Командир је био партизана, 230
Кад је ваког лова уловио,
Свем Кордуну постао је мио.
Миле пита: „Сад говори, сило,
На Ђурђевдан што се догодило?
Доста нам је већ усташке лажи, 235
Познамо те, па истину кажи.“
Обоје су огрезли у крви,
Али Шајфар проговори први:
„Знајте сада, ми смо их побили,
А и вас би да сте с њима били.“ 240
Дроља цикну па овако вели,
Свако видје да страшити жели:
„Пуштајте нас, биће за вас боље,
Побацајте те пушке и коље.
Јер ако нас одмах не пустите, 245
Данас нашу силу очекујте.
За два дана нестаће вам трага,
Толика је у фашиста снага.“
Партизани када ово чуше,
Помало се болно оемјехнуше, 250
За одговор ланце донесоше,
Оба гада заједно свезаше,
Сад овако њима говорише:
„Знај, крвниче, страха нема више,
Нити више та постоји сила 255
Овај народ што би уништила.
Ти ћеш овђе кости оставити,
А ми знамо што нам је радити.
Компартија партизане води
И учи нас правди и слободи. 260
А ти, курво Мартиновић Љубо,
Побјешњела фашистичка губо,
Убила си свог Милана мужа,
Дивна момка ко румена ружа.
У кревет си тој накази пала 265
И са њим си у крв огрезнула.
Шајфар жену и дјецу имаде,
Ти их газиш, један људски гаде.
Све су твоје идеје у блату,
Па ћеш и ти с њим примити плату. 270
А од дјеце, знај крвави гаде,
Компартија одгојиће људе
Који ће вас по злу помињати,
Компартије славу проносити."
Кад обоје ово саслушали, 275
Обоје су у плач ударили.
Сад за злочин једно друго криви,
Љубав пљује јер хоће да живи.
Тако Вељун истину дознаде,
Плач и лелек на све стране стаде. 280
Цио Кордун партизане слави
И у борбу хрле као мрави.
Омладина диже се и жене
Да освете своје изгубљене.
А сад, браћо, кажите ми, мила, 285
Која сила није слијепа била,
Је ли икад тиранија знала
Да је сама себи гроб копала?
Не прођоше двије годинице,
Цијела земља измијенила лице: 290
Све кренуло на путе крваве
Да фашизму једном на пут стане.
Партизанске сада дивизије
Звијер гоне што рањена вије.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
