Цвјеће сади Новљанка дјевојка,
У Новоме Граду бијеломе,
Увече га заљевала вином,
А ујутру покривала свилом.
Кад дјевојки цвјеће поодрасло, 5
На три њега ките сакитила:
Једну шаље круни ћесаровој;
Другу шаље дужду мљетачкоме;
Трећу шаље краљу напуљскоме.
Дар јој шаље круна ћесарева, 10
Дар јој шаље од злата јабуку,
За зламење да је млада дјевојка;
Други шаље дужде од Мљетака,
Он јој шаље танане галије;
Трећу шаље краљу од Напуља, 15
Он јој шаље коња и јунака.
Ал’ говори Новљанка дјевојка:
„Не фала ти круно ћесарева,
А на твојој од злата јабуци,
Шта ће мени од злата јабука, 20
Дјевојка сам, јабука сам сама;
Нити фала дужду од Мљетака,
Шта ће мени танане галије,
Дјевојка сам, галија сам сама;
Права фала краљу од Напуља, 25
Који шаље коња и јунака,
Коњом оћу дворе обиграти,
А јунаку, љуба ћу му бити”!
Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 97.
