Цвијета

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Цвијета
Писац: Иво Ћипико


Иво Ћипико.jpg

Цвијета


Цвијета, слушкиња у кући газде Вељка, трговца у граду, брише стакла на прозорима да се у соби боље види, јер сваки час доље из дућана може да бане господар, а њему је мило да је у кући што је могуће свјетлије.
Напољу непрекидно киши, а, сва је прилика, неће задуго престати, јер јесење кише, кад навале, не устављају се лако.
Засве што је већ пун дан, у кући је тек сутонска свјетлост, а тако је увијек кад је небо натуштено. Из тијесних улица што леже испод голих брдина с високим нагомиланим кућама одмах с јесени свјетлост је поступно слабија, а сунце се нигда и не показује; оно само што за ведрих дана часом обасја врхове виших зграда, па га се оздо од жеље гледа како се одбљескује на горњим стаклима.
Дјевојка брише стакла, лагано и одмјерено, као што је монотоно падање кише, и погледа доље на чељад што се жури да не покисне.
Она то ради свакога дана, и то јој је један од најмилијих посала: бар није увијек у тмици!
— Брзо, па постави трпезу! — јави се госпођа, вукући се лијено из кухиње, застаде код прозора и гледа кроз стакло доље, у блато и каљуже слабо покалдрмљене улице.
Цвијета доврши посао, пође у кухињу да стакне, а, повративши се, простре на трпезу и смјешта посуђе за објед.
Домало, једно за другим, дође син господарев Никица, дијете, и кћи господарева, већ дјевојка за удају, па најпослије и господар из дућана.
Он потапка ногама по поду, свуче капут и сједе за трпезу. Намргођен је као и обично. Води послове у кући и дућану, а засве што је окосит, набавља својој породици оно што јој је потребно да

добро живи.

Извади из џепа новине и стави их на сто. Затим, наоко једнако једак, рече као у вјетар, не гледајући никога у лице:
— Дошао је одговор од Спасоја; пише за њу, — погледа испод ока на слушкињу.
Дјевојка се постиди тога погледа, јер се махом сјети о чему господар натуца, па изиђе из собе у кухињу.
Сви су тога часа мислили на њихова негдашњега слугу Спасоја, који се бијаше отраг неколико година иселио у Америку. Наједном му паде на памет да се жени, па бијаше писао господару да му пошаље неколико фотографија од нашких дјевојака да себи изабере једну, која му се најбоље свиди.
— Ја ти се радујем, — рече јој госпођица, кад се Цвијета, постиђена, из кухиње вратила, и насмија се преко воље, као да јој завиди на толикој срећи.
— Лијепо ти је изашло, да! — помилова је и господарица. — Сад ваља да се на пут спремаш.
Преко обједа о тому се већ није говорило, и по обједу тмица и непрестано монотоно падање кише по калдрми и стаклима успављује их, па је у кући, за мало вријеме, прави тајац.
Иза црне каве господар са сином пође преко дворишта у дућан; господарица, дремљива, вуца се по кући, чека на коју пријатељицу да је походи и разговори. Госпођица се забавља својим шиваћим послом, а уз то гледа на улицу, на свет што се по киши жури.
Цвијета на први мах не може да се снађе. Истина, надала се и жељела је да се тако сврши, али мишљаше неће тако брзо, а докле се буде завлачило, добиће времена да размишља.
Распремајући трпезу, долази поступно у се, разабире се и одваја мисли и осјећаје, који су наједанпут на њену утијану природу навалили и жестоко је потресли. И сили се да буде мирна, па, као и обично, свршава по кући поподневне послове, а послије сиђе доље, у двориште, да пошије један омот, како јој бјаше господар наредио.
Престало је кишити, али свеједно небо је застрто оловастим непомичним застором, спремно да наново започне.
У дну дворишта грбави постолар млати чекићем по растегнутој кожи; Цвијета часом заборави на се и сјети се његове кћери, учитељице. Чуђаше се када ју је видјела фино и господски одјевену уз онога немоћнога старца што се до касно у ноћи мучи да се прехрани. И толико пута њих двоје дошло би јој на памет кад би гледала у трачак свјетлости што је избивао из оне мрачне рупе у дну дворишта.
Одлучи се на посао, па, пошивајући, мисли је заокупљују, а на махове и мучно јој је сва као да од нечега преда.
У томе слуша жамор с улице и гледа дјецу која потрчавају поред врата и учини јој се да би ваљало да буде и она весела, јер су јој се жеље најпослије испуниле. Али залуду, радост не може да јој се у душу усели, као да је од ње нешто гони, — а наједном лијепо и устрне. Престаде пошивати, и с иглом у руци загледа се преда се: у памети напокон бијаше се уобличило оно што је мори, и одвојито испољило се. Било јој је помучно изручити своју фотографију господару, да је с другима отправи Спасоју. Толико дана отезала је и тргла се сама собом у двоумици: би ли је изручила или не би? Тешко јој је било у души и мораше је црна слутња; толико је пута погледала у своју слику и похитала к огледалу да се у њему види.
Знала је да се иза болести од оспица подоста промијенила; истина, нагрђено лице поступце пунила је младост, али ипак увиђаше разлику и осјећаше се скромнијом у својој љепоти. Али природни закон жене да потражи човјека надвлада двоумицу, и у задњи час одлучи се. И мал'да не, послије неколико времена, бијаше јој свеједно ма какав одговор да дође, а на махове мишљаше да ће то све тако проћи, да се Спасоје неће на женидбу ни одлучити.
Међутим, сада је одговор дошао и изненадио је. Веселила би се, а не може: не да јој црна слутња што је мори и смућује; нема поуздања у своју срећу.
Девојка часом прекине низ мисли и заборави на се. С улице чује се снажни људски ход: помисли да војници марширај у, па и нехотице ослушкује, док за кућу заминуше.
— Јеси ли сашила? — упита је Никица, увијек весео, и надодаде: — Мило ти је што ћеш се удати, је ли? — Па се постави пред њу, погледа је љубопитно у лице, као да је одавна није видио, и отрча преко дворишта.
Дјевојка доврши посао и пође у кућу.
По собама већ осваја мрак; ствари се тек назиру и губе свој посебни облик, а по прикрајцима лежи све нагомилано, као у сноповима.
Цвијета пође равно к великом зрцалу, с очитом вољом да се у њ погледа. Огледа се дуго, но не може да се лијепо види. У сутонској свјетлости лице једва разабира, гледа свој израз и облик, а и не опажа јамице и пјеге што су јој иза болести на образима остале. То је умири само за час; узбуђење тјера је да се посвема види, јер јој се учини као да је заборавила како заиста изгледа, и јесу ли примјетљиви они трагови немиле болести.
У хитњи ужеже свијећу и поднесе је пред оглејцало.
Између двије свјетлости лијепо се одбљескује њена прикладна глава; трпељиве очи смеђе су затворене боје, али црне обрве и трепавице дају им тамни и умирени израз. Задовољна, једнако се надвирује, а кад маче свијећу да пође, у задњи час дуге трепавице задрхташе на исти начин као када за ведра дана, изненада, у грму нешто шушне и тек примјетљиво у сунце полети, па испод њих фрцне живљи сјај очију, и махом склопе се, а лице добије засјенути претљиви израз. Свиди се сама себи, па се још једанпут надвири, као да јој је у одразу огледала нешто лијепо остало.
Па наново прихвати се посла по кући. Ради као и обично, али узбуђење једнако се јавља, издваја се и не да јој да се у мислима смири.
Мрак се спустио, и наријетко ужежени фењери жмире када је она узела сић да пође на воду.
По тијесним улицама пролази сваковрсна чељад, а понајвише сусреће дјецу, слушкиње и војнике. Ваља да прође поред саме касарне, а увијек, када се између војника нађе, преда да јој што зла не ураде.
На крају града, с једне и с друге стране улице, из крчме слуша пјесму, а ондје гдје су црвени застори на вратима спуштени весело свира неко у хармонику и види се на застору како се сјенке унутра помамно врте.
Пролази поред војничке страже да из града изиђе; војници је безочно у очи гледају да се увјере је ли она као и друге, а дјевојка, оборених очију, пожури да чим прво одмакне.
Изишавши кроз градска врата напоље, осјети се као и увијек слободнија, и нешто се у њој преокрене, одахне. А вечерас је и живља, окретнија; чини јој се да би се сада испоредила с онима што весело мимо њу пролазе, — тако је лака у ходу и у мислима.
Мирно слуша отицај живе воде што из голога камења отиче у море; вечерас не јагми се као прво да прва зграби, па да одмах пође; мило јој гледати у мрачни простор и вреву свијета.
Над врелом на путу, тик градских врата, стоје поредани војници: увијек су ту на бијљези када је ура да дјевојке дођу по живу воду. Слуша задијевање и смијех: сами кихот живота и страсти!
— Ала вечерас слијепе младости! — јави се обијестан глас. — А ми се патимо... Дану, жедан сам, —вели једној дјевојци — напој ме!
Прилази к њој, шапће јој и не мари за осталу чељад.
Цвијета слуша гласове страсне омладине што се мијешају са шумом борова изнад врела и лаким отицајем воде, над којом стрши мрки град и пуста голет.
Заграби сићем и у узбуђењу због данашње вијести враћа се кући.
При вечери и послије, мисао је носи к Спасоју, и једва чека да пође у своју собицу; тек онда ће средити своје мисли. Али, док је утрнула свијећу и нашла се у постељи, у можданима замеће се сијасет мисли; нејасне су и несхватљиве, не може да их уобличи нити да једну од друге издвоји...
На махове цијели низ животних догађаја пред очима јој лијепо сине: није но да их у слику уоквири, па да мирно усне; и дуге трепавице већ се склапају, кад изненада наметне јој се силом нова двоумица и поруши већ установљен ред — и никако да мирно усне.
...Њена мајка, удовица по други пут, удаде се за Црногорца Петра, поодавно настањена у граду, и собом поведе и њу, још малену. Свога оца не бјаше упамтила, па Петра упознаде као свога рођенога, а и он је прими као своје дијете.
С мајком и с њиме проживљела је прво дјетињство. Али се мајка наједном разболи и умрије, а она остаде сирота. Из мрачнога, влажнога стана није знала куда су јој понијели мртву матер, а ни пoслије није дознала за мјесто гдје су је укопали.
До тога времена живјела је као и остала дјеца што су се купила близу њихова стана, испод мрачнога, нискога свода. Увијек у сутону, између високих кућа гдје нигда сунце не сије, није се одмицала од свога сиромашнога сусједства, као да се боји свјетлости и угледнијега свијета.
Са црногорских брдина у себи донијела је јаку здраву клицу, из које се, поред свега што је сунце не огријеваше, лијепо развијала; и да јој мајка зарана не умрије, била би дочекала пуну младост без бриге и не би прво времена потужила се на свијет.
А није била ничему узрочна. Свом дјетињом вољом и душом приону уза свога поочима, свога хранитеља и једину своју утјеху. Али он се не одазва њеној дјетињој љубави. Нешто невоља, нешто зло срце, а нешто и њен неограничени нагон привржености, озловољи га прво времена.
Свугдје дијете пристајаше за њим, без њега не могаше да се снађе, а то њему додије и наједном науми да је сметне с бриге. Хтједе да је намјести у коју кућу да се служећи прехрани. Намјери се пригода, те то и уради. Али дијете никако да се свикне: већ трећега дана нађе је пред вратима гдје га трпељиво чека и гледа га умилно да је под свој кров прими.
Опомиње је и наговара. А кад увиди да ништа не помаже, додија му се још грђе; пита је зашто бјежи из добре куће, а она, мјесто одговора, јеца и једнако вели: „Ја ћу с тобом!” Најпослије одреди да је, кад се пружи пригода, пошаље у њено родно мјесто да се братство с њоме брине.
Једнога јутра купи комад круха и завеже у мараму, подаде јој и двије шестице за пут, па је с друштвом опреми пут Црне Горе.
Бојећи се да је не избије, дијете наоко послуша и пође с друштвом заједно. Бјаше се старим путем попела све до задње виси, откуд се још море видело. Наједном, прво него ће да заокрене у до, окрете се прама граду; може бити да јој га је било мило, или се сјети свога поочима, или своје мртве мајке, тек, не рекавши никоме ни ријечи, нагне наново натраг низбрдицом. Чељад је дозива, али се она не обрће, већ једнако трче.
Увече, поочим, носач на обали, нађе је пред вратима са завежљајем у руци; круха није окусила, а када га угледа, зајеца и вели му, а да је он за што и не пита:
— Ја ћу с тобом!
Он је избије и, онако љут, вуче је за собом. Поведе је у једну крчму, гдје испи по литре вина, па кришом измаче се.
Дијете га чека и чека и сада, као дјевојка, кад се оне ноћи сјети, протрне. Дуго је чекала.
У крчму долазе људи и одлазе. Лампа дими и заудара, а један пијанац додијавао јој, грдећи њеног поочима; нуди је да у њега дође служити, гдје ће јој добро бити. Онако слабој, смета јој његов задах од вина, и чисто се плаши његова муцања и погледа малих му мутних очију. Мирно га слуша, но не одговара, а и остала би ту цијелу ноћ, јер слути да је поочим неће у кућу пустити, али око десет часова крчма остаде празна.
Крчмар разгледа испод столова и по угловима, отјера једно велико псето што се бјеше склонило од студени, и затвори. Прегледа кључаоницу, оде, а њу остави пред вратима.
Киши и хладно је.
Неко вријеме, згурена уз кућу, гледа у чељад што се жури, блене у простор, а најпослије буљи у војника на стражи; заборавља своју невољу и слуша једнаки му ход амо—тамо по намештеној дасци.
Студен и глад облада њеном вољом. Од синоћ ништа није окусила, завежљај с крухом однио јој поочим, па инстинктивно упути се према његову стану.
Неколико пута, у одмацима, страхиво покуца на ниска врата, загребе залеђеним ноктима, зове полако у стиду и страху, па кад не доби одговора, шћућури се уз врата, а од слабости и умора тек се на ногама држи. А киша једнако пада и отиче низ јаруге. У дријемању од слабости слуша однекуда из друге улице ударање у хармонику, пјевање и цијукање.
У зору поочим нагло отвори врата и мало те се о њу не спотаче; дијете успрене и исправи се. „Студено је”, рече тресући се. Али он, затворивши врата, пожури мимо њу да чим прво на пароброд стигне што је рано долазио, у страху да га други носач не претекне.
Дијете не може да већ одоли студени и слабоћи, па униђе у прву кућу где је видјела да свијећа гори. У тој кући остала је неко вријеме да отправља ситне послове, да се прехрани, јер је поочим није већ хтјео ни на очи, а она га се почела и плашити и помало отуђивати се од њега.
Послије, сретним случајем, намјерила се на садашњега господара. Свидјела се господару и била вјерна другарица кћери му. А кад је поодрасла и развила се до дјевојчета, послушна и мирна, остаде у кући ко домаће чељаде.
Девојка се за првих заранака прене и оћути мање сањива но обично. Буди је војничка труба што навјешта јутарњом молитвом освит дана. А лијепи сан још је милињем испуња: нашла се негдје у плодноме крају. По ораницама и ливадама пасе угојено благо и сија топло сунце. Ту се у сунцу срета са Спасојем. Он је води у хлад. Пландују и разговарају, но не сјећа се ријечи. А не сјећа се ни мјеста, засве да јој се чини да је некада ту била. И осјећа слачину у животу и за дах умирене сласти...
„Вјетар мора да је напољу”, помисли, јер над кровом његов удар тугаљиво фијуче, и фијук се слива са звучном јеком војничке трубе. Њој и нехотице пред очи долази војник у тешкој служби на стражи, помисли на њ и као осјети зиму напољу, сажали непознатога патника и купи се под топли покрвач. И, посве разбуђена, осјети се задовољна, а млада свјетлост дана охрабри је и учини да схвати јучерашњу вијест. Занос је потресе, скочи из постеље и брзо се среди.
Наложи ватру, поспрема по кући, а осјећа се свакога часа слободнијом.
Када раствори прозоре и увиди да је ведро као ријетко када, обузе је жеља да изиђе; поступно све више осјећа у себи врео живот, а пред очи долази јој Спасоје, и гледа га онаква каква га је први пут видјела, кад су га у господара довели.
На брзу руку сврши јутарње послове по кући, па, као и обично, изиђе и упути се на обалу да покупује све што је у кући потребно за сваки дан.
Кошарицу носи у руци, а студен вјетар забуши је у лице; преко ноћи духнуо је сјеверац, отјерао облаке, осушио калдрму и путове и донио зимње сунце.
Пролази поред страже: срчаније гледа у војнике и избије из града на обалу.
Прво што запази сунце је, што непримјетљиво, поступице осваја комад по комад голети западне стране. Оно се рано родило тамо откуда је она дошла, на висима Црне Горе, али до доље још није допрло, иако је већ ручано доба; пријече му надстојне високе брдине између којих је упао град.
Није знала зашто је наједном обузела жеља да се на сунцу огрије; чисто га ишчекује са слашћу, као да ће јој оно донијети оно о чему је ноћас снивала. Па како је дан и сунце освајало, онако је у њој све јаче издвајала се жеља за животом и свјетлошћу, и није могла да обустави бујицу унутарњега узбуђења, а то је било против њеној навици: у тмици и кућноме миру бјаше се потајала њена природа.
Брзо напуни кошарицу кућним потребама, у хитњи прочаврља с продавачицама, а сретавши се с једном другарицом, исприча јој вијест о Спасоју; у забуни и не опази да је другарица пречињала се да јој се на лицу не опази завист.
И никако да се поврати кући. Стоји на једноме мјесту и замишљена гледа. А око ње врви свијет, но она као да га и не види: мисао је далеко води, и хтјела би даље да пожури. И опет гледа у сунце, али оно је још далеко, мада су већ врхови планина у пламену; прилази, али полако, док би она хтјела да се овога часа у њему огрије. Па не размишљајући, са жељом у души жури се прама њему да га предусретне, и чини јој се да га је одавно потајно жељела, а сада ће да га свесрдно поздрави.
Хтједе да прође преко војничкога вјежбалишта, но сјети се да је то забрањено, и сјети се како је једном Спасоје причао да се био препао од војника, јер бјаше прама њему пушку наперио, као да ће гађати у њ.
Обиђе поље и преко војничкога дрвореда изиђе на пут што уз море води. Устави се код увијек зеленога бора самца што се у пучини затона огледа и вјечито над њом бруји, као тајанствена пјесма из даљине....
А сунце јој полако у сусрет долази и захвата својим увијек топлим зракама. Лице просиње, купа се у његовој свјетлости, осјети топлоту и испред засјенутих очију, кроз затресене трепавице, бљесну јој сијасет шарених боја.
Слободно погледа на живо море и хтједе да преко његове пучине продре у недоглед. Знала је из чувења да се оно простире у неизмјерну даљину и да га око не може захватити. И чисто јој жао што се преда њу доставило оно голо високо брдо, иза кога је сигурно доре и камо ће она домало отпловити.
И већ се сложила с мишљу да ће се далеко иселити, преко свијета, и није јој жао, јер тамо ће наћи Спасоја који јој се све више у мождане усељује.
Гледајући у море, сјети се онога дана кад је задихан пошао к њој носећи у руци једну форинту; показује јој новац и вели:
— Нашао сам га у мору.
— А како си га докучио?
— Плитко; засукао сам гаће и загазио, па ето! — одговори он, а очи му једнако играју, веселе су и свилетле као да у се купе ведрину дана...
Девојка се враћа кући смирена, и свега се лијепо сјећа. Издвојито и бистро гледа у Спасојеву прилику и сама мисао к њему одилази.
....Довео га господару неки окошчасти Црногорац; сјећа се, то је било некако пред Божић. Кад је дошао, била је у дворишту, а чини јој се да сада чује глас и ријечи онога човјека, које је рекао господару када је у двориште дошао:
— Довео сам ти ово момче; слушаће, — па надода забринут, — вјерујте, код нас је горе невоља!
Момче је било босо. У издераној гуњини и црно— горској капи на глави. Било је као поплашено: некако немионо и убојито погледа испод себе.
Господар одреди да чува стоку поврх града, по висовима и главицама.
Тамо, уједно са стоком, и становаше. Слало му се јело за више дана, а ријетко, понајвише недјељом и благданом, силазио је у град.
Мало по мало свикне му се, и није онако испод себе убојито гледао. Најпослије се и ослободио, био весео, и више пута смијаше се његову чудноме причању, понајвише о војницима што су по тврђавама живјели, око којих је била најбоља паша, и куда је господареву стоку гонио.
Једнога јутра, у јесен, пошла је она с њиме, носила му је јело за више дана, — а он је пред њом гонио овце што их господар бијаше горе код њих купио. Дува јужина. Путем из града шум их као успављује, и забављају се својим мислима, па ништа не говоре, но се журе као да хоће чим прво да изиду из тјескоте. Али, кад су се почели пењати узбрдицом, живље им сјају очи.
— Видјећеш како је код мене, — рече он смијући се. — Толико да заклоним главу...
Нека, нека! — одговара она. — Бога ми, биће ти љепше но у граду, гдје је увијек мрачно као у шпиљи...
Али он јој не одобрава, већ се тужи на своје стање:
— Није но да човек подивља. Ти си бар међу свијетом, — заврши он, очито незадовољан.
Дјевојка се не противи, премда друкчије осјeћа. Она би волела да је негдје на селу, у пространој безбризи. Па и сада с милињем посматра око себе и ослушкује шум затресених грана и ударе вјетра што се низ голети оре, а негдје се далеко, гоњени невидљивом силом, озивају последњим тугаљивјпл вапајем.
Утруђени, попеше се на брдо.
Дјевојка задивљено гледа подигнуте војничке тврђаве и војнике што се у близини на равној узвисици вјежбају. Спасоје иде увијек пред њом, не чудећи се већ ничему; охрабрен је честим виђењем. Био је с војницима и с њима говорио, и долазио је до самих тврђава, а за рђава времена заклањао се у војничке бараке, и нигда нико није му ружне ријечи казао.
Доље, испод тврђаве, господарев је загон за стоку: с њоме се и он у њ за рђава времена и студени заклањао, одмарао се и проспавао би уз ватру.
Ту је загнао дотјерану стоку, а извео на пашу ону што га је, огладњела жељно ишчекивала.
Враћају се истим путем горе на бријег…
— Зар смијеш ту пасти? — пита га дјевојка, кад су били близу тврђаве.
— Што не могу? — одговара он. — Можеш свугдје, осим ондје гдје је заграђено, и показа јој руком ограду, па оде да нареди стоку.
Кад се повратио рече јој:
— Ти ћеш да идеш.. . елате! — и хтједе да се к стоци поврати.
Али дјевојци некако се не да заћи у низбрдицу; стоји на мјесту и вели му умилно:
— Чекај!
Па тако стоје неко вријеме. Дјевојка гледа доље на град, што се као убог скупио уз голу крш. Одозго гледајући га, да се на некојим кућама цигла не црвени, није но гомила сивога камења. Часом, па иза наглих облака сунце извири и обасја их.
— Нека сунца! — рече момак сам собом и извади из торбице комад круха, нуди и њу, и залаже се.

Поред њих марширају војници, а он се не миче с пута, једе свој крух и гледа. Дјевојка се пак журно уклони с пута и зађе међу грмље.

— Што се бојиш? — насмија се. — Има их те су бољи од нас...
— А зборе да су усилни?
— Јесу господари им... Видио сам једном те један и удари једнога невјешта... А мени зачудо, као мислим: какав је то војник кад се пушта тући? — и живље погледа дјевојку, као да му је она нечему крива. Па наједном разговори се: — Дођи са мном да ти топове покажем, — вели јој, и таре се руком по устима. — Ходи, не страши се! — и ухвати је за руку, па поведе за собом.
— Гледај, големи ти су и како зијевају! Мора да је силан њихов цар кад може да саљева толико гвожђе.... А зборе да се с њима може нишанити гдје год хоћеш.... Оно је официр, прекиде говор и показа руком на њ. — Шета се.
Девојка успрене кад је официр прошао поред њих и љубопитно је погледао.
— Смијешан ти је! — вели јој он, кад је официр мимоишао. — А не зна нашки.... Има једно њихово магаре што им пошту носи. Видјео сам на своје очи једном: милује га и глади као да је крштено...

Бога ми воли га но своје момке! Па се часом замисли: — Хајде сада... Срамотиће те господар да си се одоцнила...

Обоје се ћутке поврате на широки пут.
Девојку његов мушки глас и слободно кретање разблажи и гане. Дође јој да што повјерљиво рече, но нема ријечи да се изрази. Осјећа да се нечега боји и жељела би да је он од тога одбрани.
— Озго, иза оних брдина, и показа лаким кретом руке прама Црној Гори, — одавно ме доведоше доље... Среће ти, ти боље знаш, како се живе тамо? — упита изненада живо.
Он ништа не одговори, а она настави:
— Вјеруј, зажелела сам се поћи тамо... А како је теби?
— Пусти!... — одговори он нехајно. — Ја се празан нећу враћати; у свијет ћу поћи...Видим ја што је: најгрђи је друг невоља, а код нас је има колико те воља... Гдје је корисније, ту је најбоље...
— А зборе да је бољи свој камен но туђе дрво, — опази дjевој ка.
— Иди ти, иди! — понови одлучно. — Збогом—те! — и махне руком према граду, па се окрете и, не осврћући се више на њу, пође к стоци.
Цвијета сама силази низбрдицом, низ кратке тканице, пут града. На савијуцима уставља се и гледа у простор пред собом.
Тужна је и замшпљена, а не зна узрока. Чуди се што је Спасоје незадовољан и једак, док би она горе радије живјела но у граду, гдје је у непрестаној трзавици и под господаревим оком, па нема времена ни да се сабере, ни да даде маха пустиш мислима.
Иде, а снатри о нечему нејасноме. А пред њом доље, по уској пучини, гоне се бијели валови, као овце у трку, кад их на со вабе. Поврх њих нередно вију се галебови, а крик им се мијеша са шумом мора и хуком затресених грана, и све то хучи у њеним ушима, и хита даље у неповрат, гдје лагано, у даљини, као задњи уздах уцвиљена живота и замире.
И гледа на Ловћен, чије виси бијеле се од снијега. Доље, испод њега, у буковим шумама, по казивању, помисли да се она родила. Учини јој се да пред собом види кућицу откуд су је понијели, и инстинктивно осјети да то мјесто лијепо познаје; гледа чељад што тамо живе и озго у град силази.
И као да јој брдо снаге даје, гледа у њ. А како га с вида губи, све јој је тјешње у души, док га најпослије заклонише градске голети. А град долази пространији: изнад њега зијевају мрке шпиље и дубоке стране, испрекрштане поточинама.. .
После тога дана, од жеље је гледала Спасоја, као да јој он у себи носи спомен на крше испод Ловћена. На његову жељу показа му и слова — она их је научила од господареве кћери — и упути га у читање. Послије се он на паши сам вјежбао, и научи убрзо срицати.
Једнога дана остави стоку. Господар бјеше нашао другога чобанина, а њега оставио код куће да из магазе изнаша робу и да послужује. И тако постаде обртан и храбрен.
Не прође дуго, па се зажели свијета, и жеља му се испуни. Узме путницу за иностранство, купи ново одијело, преобуче се и с дружином, задовољан, отпутује у Америку.
...Дјевојка се из мисли прене кад је на обалу међу свијет ступила. Сунце је и до мора допрло и мјестимице га обасјало; над пучином дрхте његове топле зраке.
Иде насипом крај мора, а и нехотице устави се код војничкога брода што је тога часа кретао из луке. Два војника опиру се с краја да брод макну, и онда се вјешто укрцаше.
Брод полако закреће, а она за њим гледа. И гледа јаку омладину на њему и њихове окретне животе. А када запловише, мисао је носи на отворену пучину и савлада је безразложна сјета, и дође јој да заплаче...
Па се наједном трже и пожури у град. Док је уљегла на врата, осјети као и увијек ружни задах тјескобе, но пред очима још јој сијева топло сунце. Па слатки осјећаји, донесени с поља, кроз тијесне улице, поступице се стишавају, док се не слегоше и посташе у њеној души као клица у зрну, ишчекујући свјетлост и топлину да оживи.
...Оно неколико дана што је Цвијета провела у бризи да накупује потребне ствари за исељење прође брзо.
Док је тим послом била забављена, још је живила у нејасноме снатрењу, али када је потребно за пут приправила, поче да поима боље свој нови положај, и чим се више примиче дан одласка, већа је стрепња обузима: весеље и страва да иде у сусрет нечему новоме наизмјенице савлађује њену женску природу, а на махове, угрожена злосрећном слутњом, чисто се тресе и каје се што је сама тражила преокрет у своме мирноме животу.
Тих дана господару Вељку стиже од Спасоја упутница на пет златних лира; пише му да му их на његово име дарује Цвијети, а она, како их прими, нека крене на пут.
Тако у кући буде одлучено да она отпутује првим паробродом што креће за Трст.
С њоме ће ићи и Лазо Јовов, момче што се већ двапут враћало из Америке. И овога пута, пошто је мало вријеме весело провео код куће и нешто новаца оставио староме оцу, наново одлази.
Он весело прихвати згоду. Вели:
— Бићу у лијепоме друштву, а довешћу му је као младу невјесту!
Девојка пошљедњих дана осјећа неиздрживу тугу што одлази, а не налази јој разлога, па се сама чуди своме узбуђењу. У граду нема никога од срца, а господари, ако је и гледају лијепо, исто су туђа чељад. Поочим одавно се негдје иселио и није знала куда је пошао, а није нигда ни сазнала за мајчин гроб.
Тузи није било разлога ни с друге стране. Толико пута у души јој се јављала, ако ће и потајице, чежња за човјеком и за породичним животом, а у тим часовима редовито пред очи би јој дошао Спасоје. На махове чежња би била јака, па би јаче избила и извргла се у неутјешиву тугу, а тек би се помало утишавала у бризи за свагдашњим пословима и у навикама живота.
Тако, у непрестану узбуђењу и сабирању растресених мисли, приближи се дан исељења. Уочи тога дана, слажући у сандук преобуку и пртенине, дјевојачки се осјећаји стишају, и изнебуха претрже се у души рпа успомена и наступи мир. Све своје собом носи: и осјећаје, и мисли, и жеље! А увече, гоњена навиком, пошљедњи пут пође да заграби воде на врелу пред градским вратима.
Опрости се с господарима сузних очију, али мирна и прибрана, а и они узвратише љубазношћу, очито тога часа ганути: била им је добра и вјерна.
— Иди са срећом! — рече јој господар озбиљно, а господарице пак настоје да је утјеше, мада их она у узбуђењу и не слуша, и не разабира њихових ријечи.
Госпођица је пољуби, припомене јој да се ничега не плаши: све се за љубав чини. А очи јој играју и дођоше свјетлије.
Идући преко града до пароброда чини јој се да свако ко је сретне гледа у њу и разумије што у овоме часу осјeћа, па оборених очију стиже на пароброд.
Очима потражи Лазу, и кад га у гомили свијета угледа, осјети се јачом и сигурнијом.
Пароброд зазвижди по трећи пут, полако се отрже од краја и помњиво обрне, па нагло заплови тијесним затоном.
На први мах Цвијета не чује ништа но шум, и гледа у простор и прегара се. Али наједном из тога стања отрже је брзина пароброда, заселци и питоме баштине што за њом заостају. Још једном, на догледу града, брдина и заосталих заселака, буде се осјећаји и дрхте; још једном мисао поздравља крај гдје је дјетињство и младост проживљела, и као да јој се из потресене душе нешто тешко трга... Па онда тугу замијени надошла осјетљивост. Дође јој непријатно на пароброду, зажели се краја, и преко воље назире складност околиша поред кога пароброд плови.
Куће, вртови и сами надстојни крш уобличили се заједничким уредним обликом, досада од ње никад неопаженим; дрвета лимуна и наранча истичу се мрким прелијевањем зеленила, из кога вири прожутјели сочни плод, а крајем бијели се жало, и ту је свјетлије море начичкано пјеном валића који се тек замећу. И над том складном питомином дижу се високе голети, крцате поточина, шпиља и гудура, чији се врси љубе с натуштеним небом оловасте боје, које је боје и земља гдје се тешко живи, а откуда су њу доље у град довели.
Код врата Боке, чија два рата чувају подигнуте тврђаве, дјевојка у мисли сажали јадну омладину што ондје, издалека доведена, под земљом живи, жељна свјетлости и распуштена живота; и тога часа осјети сласт независности. А кад пароброд заплови отвореним морем тамније боје, потражи дјевојка Лазу и, зближивши се к њему, у шуму и вреви чељади, умиљато му рече:
Овде немам никога до тебе!
У путу убрзо се прилагоди новоме животу устрпљем жене која је одувијек вична подвргавати се и слушати. Пред њом се отвара нови свијет, о којем није нигда ни сањала, но свеједно је била узбуђена. Једна стална мисао одмах на поласку заметнула јој се у глави и прати је цијелим путем: воља да се подаде друтоме животу, досада наслућену, чим прво стигне до намишљена мјеста.
У томе јој прође оно мало дана до Ђенове. Из пароброда ушла је у жељезницу, и наново изишла, а да се ничега није одвојито сјећала: села и градови, поља и море, — све се изједначило у њеној глави. Није у путу разабирала ни осјећала ништа друго до силни простор у коме се, као у сну, редом нижу мјеста у којима се силно људство креће, и нигда им краја нема.
А Лазо, увијек весео, погдјекад изостане, па, док стрепи да га не изгуби, дође у најбољи час; младићки му је осмијех на устима, и њена душа тога часа се смири: гледа га, и покој наступа. Све би радије поднијела но да у путу остане сама.
Још једном, на пошљедњој жељезничкој штацији, прво но што се отиснула у велико море, запази нешто што је сјети на њен сиромашни крај и, ганута, живо га се сјети.
Кад је влак дојурио на велику станицу, хватао се мрак; вјетар хуче и студено је. Цвијета изиђе за Лазом и, непомично гледајући у њ, уђе у пространу чекаоницу. Уоколо свијет се журно разилази.

Лазо посвршава послове око пртљага, а она гледа кроз отворена врата у зимњи сутон...

Па засве што је мисао носи далеко, једнако очима прати Лазу, а када га за час изгуби с вида, пође поред врата.
Чекаоница је расвијетљена и свијета је око ње мање, а они што су заостали сједе и чекају. Њој се не да поћи међу чељад, у свијетлост; једнако од нечега преда. И тако, обузета сјетом, чека Лазу; најмилије би јој било да одмах дође, па да крену у град.
Али он у хитњи прође мимо њу.
Чекај, — вели јој, — још имам нешто да уредим!
Тада се дјевојка маче и упути се правце откуд је из дворане до ње допирало дјетиње јецање. Бесвјесно гледа у чедо положено на сто. Над њим се наднијела мајка му, укочено гледа у њ и, види се, у бризи је што ће с њиме. Гледа дјетиње помодреле уснице и слуша тешки му задах, — и осјети мајчин бол....
Уто дође Лазо,
— 'Ајдемо! — рече јој, увијек у хитњи, па, погледав је, надода: — Остави се туђега посла!
Улазе упоредо у градске улице, у вреву свијета. Он се жури: студено му, и огладнио је, и не мари за чељад што мимо њ пролази. А слободан је и протискује се међу свијет, као да је у своме мјесту. Дјевојка једва га стиже; гледа му ход и кретање — ништа не мисли.
Тек у постељи прибранија је. Мисао је носи откуд је дошла — у град у коме увијек сутон влада. Све свакидашње навике у памети су јој, и радо би се к њима повратила, а жао јој што се није срчаније с познатима на одласку поздравила, већ онако хладно, савладана хитњом и узбуђењем.
Два дана чекали су да пароброд крене, да их понесе у други свијет. Та два дана, — особито кад је Лазо за послом избивао — била су јој дуља од цијелога пута. Није имала чему да се чуди; видјела је исту овакву чељад и куле и по другим градовима на које је у путу налегла.
Најпошље дође ишчекивани дан: укрцаше се у силан брод с осталим свијетом, у који се бјаше уселила, како се њој чинило, цијела једна варош.
На мору наступише дани и ноћи у стрепњи и свакојаким слутњама. Док првих дана плове поред налучених мјеста, још је Цвијетина мисао везана са својим крајевима, али кад освануше на отвореној недогледној пучини, откле узалуд око тражи крај, дјевојка се топлим осјећајима опрашта и поздравља са старим свијетом и скрушено, као нигда досада, пригиње главу и подвргава се своме удесу; очима потражи Лазу, као да хоће да се увјери да ли и њега исти осјећај прожима. Али он и у туђем свијету пушта маха своме младићкоме животу и безбризи, па, упознавши се убрзо с неким од исељеника, подаље од ње, весело им прича.
За први пут она се ослободи и попође по палуби, и чисто осјети у души наглу промјену, и трепавице јој задрхташе кад између жена упозна ону што је видје на жељезничкој станици гдје очајава над својим замирућим чедом. .
Примаче се к њој. Гледају се и заметнуше разговор. Туђа жена на италијанскоме језику прича јој своју несрећу. Умрло јој дијете у путу, а она иде даље, да у туђему свијету потражи свога човјека. Жао јој дјетета и мучи је мисао што ће он рећи, — може је замрзити и помислити да га у путу није пазила.
Доста је било оно неколико туђих ријечи што их Цвијета бијаше у граду научила да схвати женино причање. Искрено се гледају и траже ријечи да се боље разумију. А силан брод са чељади једне читаве вароши плови даље у дубокоме мору и свијетломе простору, испуњену плаветнилом неба и мора. Мисао двију жена бјежи још даље од непрегледне пучине, а раширене зенице, у којима се одбљескује свјетлост и простор, као да у се купе проживљелу младост и носе је далеко у туђину. Па кад се сунце нагне да потоне у непознате дубине, крсте се и, док је неко живо у хармонику ударао, оне се моле. А кад сутон паде на море, простор и њихове прилике, сиђоше, као вјерне друге, међу осталу чељад.
Пролазе дани у великоме мору без јачих промјена. Пуста пучина, обавита танком маглом, недогледна, без краја, монотоно дјелује на њену природу, а безразложна туга, из које се на махове испољава воља за жинотом и срећом, мути јој мир на који је била навикла.
У вреви свијета она не види већ Лазу; он јој је у свакидањем животу једина утјеха, а Спасојева се прилика јавља тек када је мисао понесе далеко преко мора.
Па је Лазо у смијеху и шали и лијепо пази, и увијек јој је на руци. То је најбоље осјетила кад јој је море наудило. Непрекидно љуљање трајало је неколико дана, а дјевојка не може да га поднесе и никако да обикне.
Лазо сједи до ње и држи је за руку, као да ће јој лакше бити, а кад јој се посвема смути, положи главу на његове прси. За то вријеме обоје гледа у силне валове што се дижу као огромне куле, прате их погледом док се дижу и падају, ослушкује фијук удара вјетра о јарболе и конопе и тешко дихање и цвиљење нападнутога брода.
Њој се врти у глави и чини јој се да простор нагло, бјежи у правцу откуда су отпловили. Онда заборавља све и за час не чује ништа до куцање његова срца. А кад осјети на челу руку му, махом јој се чини да је прибранија и сигурнија: има да се на кога ослони. Милиње је спопада, вели му:
— Нећу ти љубав никад наплатити! — и, да је није стид, сита би се наплакала.
Девојка већ заборавља број дана откада су отпловили, и жељно ишчекивани крај наслућује у души: топлије је у простору, и топлота наредних дана као да јој носи нову струју и у живот је усељује; лијепо, кад, обасја сунце, у њему гледа Спасојеву прилику и занаша се његовом младошћу.
Али када изблиза угледа велики град и ступи на његову обалу, нешто јој се силно у грудима потресе, па затим у души наступи тајац. Бесвјесно корача уз Лазу према Спасојеву боравишту, у очитој стрепњи. Расијане мисли не може да окупи, али свеједно — пред очима јој је Спасоје сређенији и жеља је гони да се чим прво с њим састане.
С Лазом се нашла, иза подужега ходања, у Спасојевој крчми. Путем узбуђење помало се стишава, али, кад је крочила преко прага, оно се нагло повратило, а када спази Спасоја иза банка испод свијеће, са скленицом у руци, чисто задрхта и, погледавши га боље, у тили час обузме је стрепња, као да не гледа онога познатога Спасоја, већ неко туђе лице.
— Лазо, ти се брзо повратио! — пожури к њима Спасоје и испод ока, збуњен, погледа на дјевојку. Па се с обојицом рукује и здрави и пита како је онамо, преко мора.
Уто га неко од муштерија зовне.
Сједните, — понуди их, — ето мене одмах! — и пође са скленицом тамо куд га зовнуше.
Њих двоје сједе, свако забављено својим утисцима.
Девојка гледа у Спасоја, настоји да себи претстави његову првашњу прилику, кад је код њена господара служио, али никако не може да га уобличи, и што га више гледа, чини јој се непознатији: није оно момче њена замишљаја; разгојио се, а смежурало му се испод очију и од претилости виси му подвољак; он је као и остала господа што их је у животу гледала. Па када се Спасоје к њима поврати, дјевојка се инстинктивно диже, као старијему и бољему од себе. Испрвице сједе и ћуте, док се Спасоје сјети те донесе вечеру.
Залажу се полагано, као преко воље, а Спасоје се сваки час диже да послужи муштерије.
Лазо, види се, жели да заметне разговор, али они као да немају ријечи; рекао би, навлаш се туђи једно од другога. Ни пиће не може да их разговори: једнако се збуњено гледају. Лазо их посматра и чуди се што се не развеселе, а сва је прилика за то. Спасоје испод ока гледа девојку и никако да му око на њену лицу опочине. Гледа је боље, и лијепо му се чини да је увела и блиједа у лицу.

А он ју је, у часовима сјећања на своје крше, замишљао згодну и снажну.

Већ је добро заноћило, гости су ређи, а они што долазе климају главом, мутне су им ситне очи и одлазе бесвјесно, мрмочући и пиштећи кроза зубе.
Девојка, гледајући их, сјети се свога града и крчмара у његовим тијесним улицама, из којих се чула дивља пјесма пијаница, а у које је она с неким страхом гледала кад би пошла по воду на врело.

Па и сада с одвратношћу гледа у пијани свијет и осјећа задах жестоких пића и неугодни воњ задимљених, шкиљавих лампа, — и никако да у Спасоју види замишљену младићку прилику: чини јој се да није он био с њом онога јутра на броду када је гледала војничке тврђаве и топове, чија мрка грла, чини јој се, и сада проти њој зијевају.

— Што сте невесели? — силом шали се Лазо, с очитом жељом да их разигра. — Лијепо се састасте, па да уживате! Де, соколови!
Цвијета слуша његов весели глас и сјетно се на њ осмјехује, а уто се Спасоје диже, пожури уза стубе, и вели им:
— Да вам конак приредим!
Лазо никако да схвати што им је те су невесели сада кад су дочекали што су одавна жељели, па с његова лица весеља нестаје, а у душу се усељује лака сјета.
Наједном им се очи сукобише, и задрхташе трепавице у часу објављене сућути.
Ћутећки гледају се њих двоје милије и милије, а њој се очи и овлажише. Обоје у себи носе клицу из роднога краја, поджежену у путу свјетлошћу сунца и свјежином морске пучине. И хтјело би једно другоме да нешто љубазно рече, но немају ријечи да изразе своје осјећаје. Знаду чему су дошли: она је Спасојева, а он ће да заслужи новаца, па да наново које вријеме весело проживи код своје куће.
— Не знам што ми је, — тужи се девојка, тужна сам....
— Проћи ће! — тјеши је Лазо. — Обикнућеш .
А када чуше Спасојеве кораке низа стубе, подигоше се и гледају се збуњено, као да су затечени у потајној љубави.
— 'Ајдемо! — вели Спасоје забринутим гласом.
— Сутра ваља уранити: сваки дан има посла!
— Лазо, сутра ћемо разговарати, вели њему и гаси поцрњеле, жмираве лампе.
Узилазе уз високе стубе, свако окупљен својим мислима.
— Сутра ћу ја за својим послом, — рече Лазо, бацивши се на постељу, очито тиме задовољан, и протаре руке.
— Пусти! — одговори Спасоје. — Ко зна што ће јутро донијети! — и поче се журно свлачити.
Девојка се обрнула на другу страну, прама зиду, чека док они полијегају, па да утрне свијећу.
Ујутру она се прва дигла; сједи на постељи и чека.
Спасоје, док се средио, сиђе журно доље да отвори крчму за јутарње госте; није се на њу ни обазрео, тек што јој у хитњи „добро јутро” назвао.
Лазо, средивши се, приђе к њој. Обоје приђу к прозорчићу откуд изванка долази трачак јутарње сиве свјетлости.
— Мало сам спавала, — тужи му се. — Живот ми је сломљен, као да сам најтежи посао радила...
— Види се, блиједа си... опази он. — Али свеједно, убрзо ћеш се помоћи, преврне на шалу, па настави: — 'Ајдемо доље да штогод попијемо!
Сиђу обоје.
За банком стоји Спасоје и точи пиће гостима што долазе и одлазе.
Она сједе за ниски сто. Лазо дохвати и напуни двије чашице жестокога пића, донесе па и сам сједе до ње. Гледају у свијет што поред врата пролази, и пију помало.
— Гледај, Лазо, псето вуче колица! — рече наједном она, диже се и пожури к вратима.
— Ја одох, — рече јој он, кад се повратила. —Имам да свршим неки посао, — и диже се.
— Остани, Лазо! — замоли га дјевојка.
А кад га Спасоје угледа да хоће да изиђе, каже му:
— Не иди, имам да ти нешто повјерим... .
— Доћи ћу свакако по подне да вас видим, — добаци он смијући се и изиђе на улицу.
Дјевојка гледа с врата за њим, и кад га с вида изгуби, чисто протрне. И хтјела би да пожури за њим.... Па гледа у свијет по улици ништа не можеда је утјеши; слуша кихот туђега језика, гледа необична лица, и засве што је у вреви свијета осјећа се сама, од свакога запуштена... И сузе јој навру, и осјећа да би јој лакше било кад би се кому у крило сита наплакала....
Око подне са Спасојем обједује. Залажу се; он журно, она полако, како се научила.
— Што си невесела? Зар ти жао што си дошла?... Ето, можеш се похвалити да си била у Америци... Једи и пиј! Немој послије да се тужиш на ме! — говори јој он у очитој узбуђености коју залуд настоји да сакрије.
— Што да се тужим? Од своје сам воље дошла, — одговори она, и силом се насмије.
— Увијек је боље амо него код нас... Видиш, добива се прилично... Да бог поможе! А и теби ћу лако наћи посла. Доста да имаш воље за радњу и да си здрава... Ма што ти је то по лицу? — преврне разговор. — Биће ти биле оспице?.... Ништа зато — преврне бесједу, — можеш од самога прања живјети!
А видјевши да се она збунила и да му не одговара, диже се и наново свијет послужује пићем.
Дјевојка остаде на мјесту као прикована. Није могла да разумије његових ријечи, а није чисто ни знала о чему да мисли.
Уто униђе Лазо:
— Да се пије! — вели одмах с врата. Од сутра прихватићу се посла у старога господара... Биће добића! — и таре весело руке.
— А што је теби? — рече Цвијети и сједе до ње.
— Не знам ни сам, јави се мјесто ње Спасоје и приђе к њима. — Нешто јој криво... Али не смета, наћи ћемо јој посла...
— Е, да, — вели Лазо, — биће она твоја десна рука!
— Није она за ме, — говори Спасоје као у шали. — А и не мари за ме: видиш да неће да збори...
— Што ћу да зборим? К теби сам дошла...
— Нијеси ти за ме! — понови он одлучније— А и што ћеш ми?
— Што говориш? — зачуди се Лазо.
— Чуо си... Ма нећу да ме нико куне. Наћи ћу јој посла... Биће јој боље но откуд је дошла...
— Мени је добро било гдје сам била, — вели дјевојка замишљено. И настави бесвјесно, као за се:
— Зашто сам и долазила?...
— Видиш! — жељно дочека Спасоје, очито задовољан, па, не наишавши на отпор са Цвијетине стране, рече јој озбиљно у лице: —А ти се поврати, — и пође наново за банак.
Дјевојка се нагло диже. Навреше јој сузе на очи, па, да их сакрије, инстинктивно пожури уза стубе.
Чуо си... Није за ме, а није ни онаква какву сам је замишљао... Ма неће са мном штетовати!
— Чо'ече, хваташ души гријех! — озва се Лазо и пође за дјевојком.
Горе у соби, кад га угледа у сутонској свјетлости дана што је с прозорчића долазила, изнебуха баци се на њ и објеси му се око врата.
— Лазо, брате, вратимо се натраг!... Умријећу од туге! — јеца му у сузама...
Он осјећа да га њене вреле сузе квасе, и самилост га свега прожима. Помогао би јој, али како?
Дошао је да стече новаца, па да се врати, а она, ето хоће да га омете.
Гледа кроз прозорчић на улицу и премишља.
— С тобом бих и на крај свијета! — отргнувши се сама од њега срамежљиво једнако јеца.
Он се обрне к њој и мири је:
— Проћи ће све то... Знам ја како је... Испрвице и мени је тако било; све је до навике...
— Није то тако, — прекиде га она живо. — видиш да ме неће?...
— Ко зна што ће вријеме донијети!.... Ја ћу с њим говорити, — и пође доље к Спасоју.
— Не иди! — моли га она.
Но он се не сврће. А девојка сама стоји код прозора и гледа кроза њ на улицу у туђи свијет, и ничему се већ не нада; туга је трга, а из ње се испољује жива чежња за засјенутим градом. Само да јој се повратити откуда је дошла.
Цвијета је већ у годинама; давно су се стишали њени дјевојачки осјећаји. Не буни је ни Спасоје, који се у град из Америке повратио и кога често види: газда је као и господар јој, а и жена му је права госпођа.
Она једнако послужује у кући газде Вељка и из своје собице, освитком свакога дана, слуша чврсте корачаје војничке страже и глас њиове трубе; скрушава се и богу моли, и сређива свакидашњи посао; у тим старим навикама умирила се њена душа. Само кад се деси да се нађе у луци кад пароброд, крцат снажне омладине, креће у свијет, гледа за њим и с лаком сјетом сјећа се пута у Америку и Лазина веселога лица — и од срца сажаљева снажну дјецу која остављају родни крај. Па снуждена, с кошарицом у руци, враћа се у тијесне улице засјенутог града.


Напомене[уреди]

  • Приповетка је први пут објављена у листу "Летопис Матице Српске", књ. 217, св. I, Нови Сад, 1903
  • Прештампана у збирци "са острва", СКЗ књ. 83, Београд, 1903.

Извори[уреди]

  • Иво Ћипико: Целокупна дела, књига 1, страна 213-250 , Народна просвета, Београд.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иво Ћипико, умро 1923, пре 96 година.