Цар се спреми и оде на војску.
Нико не зна, ко на царству оста,
оста слуга велики везире.
Процвилише по Босни дјевојке,
удовице по Новом Пазару: 5
— Што трпјесмо, трпјет’ не можемо,
што дурасмо, дурат’ не можемо
од царевог великог везира
и његова велика зулума!
Гдје нас види, љубити нас хоће, 10
а гдје чује, по нас поручује.
То се чудо чак до цара чуло.
Маче царе два лака улака
да доведу великог везира,
па још вели царе господару: 15
— Вјрна слуго, велики везире,
је л' истина, што говоре људи,
да ти љубиш по Босни дјевојке,
удовице по Новом Пазару?
Њему вели велики везире: 20
— Истина је, царе господару,
истина је, што говоре људи!
Да ти видиш по Босни дјевојке,
удовице по Новом Пазару,
и ти би се, царе, помамио!25
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 604.
