Цар и навака
Бјеше то у оно доба, кад је навака имала човјечији облик. Па се шеташе једном с царем, у то ће их срести један сиромах и замолити, да му што-год даду. Цар му нареди, да иде у двор и да га тамо причека.
Кад дођоше цар и навака сједоше један код другога; па позва цар сиромаха, да дође.
— Добро ћу те даровати, — рече цар сиромаху? — само да ми кажеш: ко је бољи — цар или навака?
Сиромах је много премишљао. Није знао што ће рећи. Да рече: навака, увриједиће цара; а да рече: цар, изврнуће навака, да му не да Цар ништа. Најпосље се смисли и рече:
— Бољи је цар!
Тада цар нареди, да га одведу у другу собу и да му даду, да једе колико може, па да дође код њега, те да му дарује пуну кутију дуката. Тако и буде и још му цар нареди, да идуће неђеље опет код њега дође.
Сиромах полети, те брже боље дома; па како је хитао, умори се, те сврне на једну ријеку, да се напије воде. Кад дође дома?, каза све што је и како је било, па се маши руком у њедра, да извади кутију? — али кутије нема. Поче да кука и да се бије шакама у прси, али све једно. Идуће неђеље, по наредби царевој, опет пође код цара у двор.
— Што учиње са дукатима? — запита га одмах цар.
— Зло! — одговори сиромах, — изгубих их и незнам ни гдје!
— А, несрећннче, — рече цар, — за мало бих те погубио. Дајте му и другу кутију, нареди цар слугама, али ако и ову изгубиш, изгубио си с њом и главу!
Сиромах се поклони, па бјеж дома. Кад ево зло на путу: неки несрећни бег, те му је био у сусједству, попео се на некакву тополу, па не може с ње да сађе. Јадни сиромах пође у помоћ бегу, који му је био вазда на руци. Пошто скиде бега, пође дома.
Чим уђе у кућу, запиташе га чељад: што је било и како у двору.
— Милостиви цар, као цар, опет мени кутију дуката! — рече радосно сиромах.
Кад, да извади, али нема кутије; а цар му јерекао: „да је, ако и ову изгуби, изгубио с њом и главу." Није знао што ће и како ће; но одмах пође пред цара. Што ће чекат, промисли, што мора бити. Показа цару све што је било, па заврши:
— Е, сад, царе, посијеци, кад ми се не хоће, не хоће!
— Немој, царе, — замоли навака, — остави тога сиромашка нека живи, па ћу му и ја нешто даровати!
Цар се смилова на сиромашка, а навака му даде десет гроша. Кад изађе сиромах из двора, пође на пазар, да што-год купи. Тада по пазару носаше неко једну пастрву, да је прода. Сиромах се примаче, па, чудећи се оној пастрви колика је, запита, ка’ из шале:
— Колико дајеш ту пастрву?
— Вала десет гроша, — ни мање ни више! — одговори човјек.
Сиромах одмах, без ријечи, потегну, те њему за пастрву десет гроша, па с њом дома. Расјече је, кад тамо, али у пастрви кутија са дукатима, — она прва, те му је пала у ријеку, кад је пио воде.
Није шала кутија дуката. Поче јадни сиромах, да купује: земљу, гору, стоку. У то и онај бег понуди га, да му прода ону земљу, те је на њој топола. Проради се нови газда, па ради као мрав: уређује земљу, миче неке ражђеле, па у то и ону тополу обали. Кад је расцијепи, а у њој кутија пуна дуката, - она друга, те му је баш у њој пала, кад је бега
скидао. Ово га још више обогати.
Кад чу цар: да се сиромах обогатио, позва га, да га пита: како је то било а он му све право каза. Тада га цар поново дарова и рече:
"Ђоља је навака и од Цара.“
Цетииње, 19. Фебруара 1896.
Референце
[уреди]Извор
[уреди]Луча, књижевни лист друштва „Горски вјенац“, година II свеска II, за фебруар, уређује, Књижевни одбор, Цетиње, К. Ц. Државна штампарија, 1896., стр. 85-86.