Car i navaka
Bješe to u ono doba, kad je navaka imala čovječiji oblik. Pa se šetaše jednom s carem, u to će ih sresti jedan siromah i zamoliti, da mu što-god dadu. Car mu naredi, da ide u dvor i da ga tamo pričeka.
Kad dođoše car i navaka sjedoše jedan kod drugoga; pa pozva car siromaha, da dođe.
— Dobro ću te darovati, — reče car siromahu? — samo da mi kažeš: ko je bolji — car ili navaka?
Siromah je mnogo premišljao. Nije znao što će reći. Da reče: navaka, uvrijediće cara; a da reče: car, izvrnuće navaka, da mu ne da Car ništa. Najposlje se smisli i reče:
— Bolji je car!
Tada car naredi, da ga odvedu u drugu sobu i da mu dadu, da jede koliko može, pa da dođe kod njega, te da mu daruje punu kutiju dukata. Tako i bude i još mu car naredi, da iduće neđelje opet kod njega dođe.
Siromah poleti, te brže bolje doma; pa kako je hitao, umori se, te svrne na jednu rijeku, da se napije vode. Kad dođe doma?, kaza sve što je i kako je bilo, pa se maši rukom u njedra, da izvadi kutiju? — ali kutije nema. Poče da kuka i da se bije šakama u prsi, ali sve jedno. Iduće neđelje, po naredbi carevoj, opet pođe kod cara u dvor.
— Što učinje sa dukatima? — zapita ga odmah car.
— Zlo! — odgovori siromah, — izgubih ih i neznam ni gdje!
— A, nesrećnnče, — reče car, — za malo bih te pogubio. Dajte mu i drugu kutiju, naredi car slugama, ali ako i ovu izgubiš, izgubio si s njom i glavu!
Siromah se pokloni, pa bjež doma. Kad evo zlo na putu: neki nesrećni beg, te mu je bio u susjedstvu, popeo se na nekakvu topolu, pa ne može s nje da sađe. Jadni siromah pođe u pomoć begu, koji mu je bio vazda na ruci. Pošto skide bega, pođe doma.
Čim uđe u kuću, zapitaše ga čeljad: što je bilo i kako u dvoru.
— Milostivi car, kao car, opet meni kutiju dukata! — reče radosno siromah.
Kad, da izvadi, ali nema kutije; a car mu jerekao: „da je, ako i ovu izgubi, izgubio s njom i glavu." Nije znao što će i kako će; no odmah pođe pred cara. Što će čekat, promisli, što mora biti. Pokaza caru sve što je bilo, pa završi:
— E, sad, care, posijeci, kad mi se ne hoće, ne hoće!
— Nemoj, care, — zamoli navaka, — ostavi toga siromaška neka živi, pa ću mu i ja nešto darovati!
Car se smilova na siromaška, a navaka mu dade deset groša. Kad izađe siromah iz dvora, pođe na pazar, da što-god kupi. Tada po pazaru nosaše neko jednu pastrvu, da je proda. Siromah se primače, pa, čudeći se onoj pastrvi kolika je, zapita, ka’ iz šale:
— Koliko daješ tu pastrvu?
— Vala deset groša, — ni manje ni više! — odgovori čovjek.
Siromah odmah, bez riječi, potegnu, te njemu za pastrvu deset groša, pa s njom doma. Rasječe je, kad tamo, ali u pastrvi kutija sa dukatima, — ona prva, te mu je pala u rijeku, kad je pio vode.
Nije šala kutija dukata. Poče jadni siromah, da kupuje: zemlju, goru, stoku. U to i onaj beg ponudi ga, da mu proda onu zemlju, te je na njoj topola. Proradi se novi gazda, pa radi kao mrav: uređuje zemlju, miče neke ražđele, pa u to i onu topolu obali. Kad je rascijepi, a u njoj kutija puna dukata, - ona druga, te mu je baš u njoj pala, kad je bega
skidao. Ovo ga još više obogati.
Kad ču car: da se siromah obogatio, pozva ga, da ga pita: kako je to bilo a on mu sve pravo kaza. Tada ga car ponovo darova i reče:
"Đolja je navaka i od Cara.“
Cetiinje, 19. Februara 1896.
Reference
[uredi]Izvor
[uredi]Luča, književni list društva „Gorski vjenac“, godina II sveska II, za februar, uređuje, Književni odbor, Cetinje, K. C. Državna štamparija, 1896., str. 85-86.