Ружу бере Аница ђевојка,
Ружу бере, ш њом се разговара:
„Љепати си румена ружице!
„Ја сам љепша Аница ђевојка;
„Јошт да смијем од цара мојега, 5
„Свебих поље ружом посијала,
„А гору бих свилом загрнула,
„На сред поља цркву саградила,
„Иу цркви дванаест олтара,
„И ставила дванест калуђера, 10
„Сваки данак у цркву одила,
„И на олтар по дукат метала,
„Све за душу оца и матере.“
Мисли Ана, нико је не чује,
Зачулеједвје цареве слуге, 15
Брже слуге цару повиђеле:
„О наш царе земљи господаре!
„Да ти чујеш Анице ђевојке,
„Ружу береу зеленој башчи:
„„Љепа ти си ружице румена! 20
„„Јошт сам љепша Аница ђевојка,
„„Да ја смијем од цара мојега,
„„Све бих поље ружом посијала,
„„А гору бих свилом завијала,
„„На сред поља цркву саградила, 25
„„Иу цркви дванест калуђера,
„„Сваки данак у цркву одила,
„„И на олтар по дукат метала,
„„Све за душу оца и матере.““
Када царе слуге разумио, 30
Овако је слугам' говорио:
„Чујте мене вјерне слуге моје!
„Уфатите Аницу ђевојку,
„Водите је мене пред кољена.
Када царе упази ђевојку, 35
Од јада га уфати грозница,
На ђевојкујашикучинио,
Па је пита и од муке тресе:
„Је л' истина лијепа ђевојко!
„Што су мене повиђеле слуге?“ 40
„Јест истина царе господаре!
„Истина је, што сам говорила,
„Кад бих могла, све бихучинила.“
Када царе саслушао рјечи,
Пита царе Аницу ђевојку: 45
„Би л' се цуро! данас потурчила?“
„Не бихти се царе! потурчила,
„Да ми дадеш бутум царевину.“
Кад ђевојку царе разумио,
Он срдито цури одговара: 50
„Ал' ћеш моју сабљу целивати?
„Ал' ћевојко! стати у сужњици?“
Одговори скровито ђевојка.
„Њесам јунакда ти сабљу љубим
„Него волим стати у сужњици.“ 55
Цар је баци у дно од тамнице,
Држао је девет годин”дана,
Не даде јој пива ни јестива,
Нит”је лази, нити је полази.
Кад се девет наврши година, 60
Посла својеу тамницу слуге,
Кадтамници као и даници.
Предђевојком златна трпезица,
У руцијој света иконица
Те се моли Богу по закону. 65
Иду слуге, те цару казују.
Сам отиде, да боље вјерује,
А кад виђечудо невиђено,
Трже сабљом и десницом руком,
Да ђевојци одасјече главу, 70
Ал' му десна усахнула рука
А при руци сабља пријенула.
Препаде се, и невоља му је:
Па дозива старца патријару
Идванаест стари игумана, 75
Да му моле Бога по закону,
Да мутешке одријеше грјехе,
И поврате израмена руку.
Тек што старци Бога замолипе,
Бог му даде, са свим здрав остаде. 80
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 19-21.
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 625-627.
