Цар Арапин и Момчило војвода

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Цар Арапин и Момчило војвода

0001 Књигу пише царе Арапине
0002 Из Једрене, града бијелога,
0003 Па је шаље до Осика била,
0004 А на руке војводи Момчилу:
0005 „Вај Момчило, дуко од Осика!
0006 Чуо јесам, да си с’ оженио
0007 Другом љубом, липом Видосавом
0008 Од Крушевца града бијелога,
0009 Ама с ћери Југовић-Богдана,
0010 Да је љепше на свијету нема.
0011 Пошаљ’ де ми љубу на ложницу;
0012 Ако ли је ти послати не ћеш,
0013 Ти излази на мегдан јуначки
0014 Под Осиком на поље широко:
0015 Рок недиља, мегдан понедиљак.“
0016 Кад момчилу така књига дође,
0017 Књигу гледа Момчило војвода,
0018 Књигу гледа, у љубу погледа,
0019 Вели њему љуба Видосава:
0020 „О мој драги Момчило војвода!
0021 Оклен књига, што ли заповида?
0022 Морда ј’ књига од Крушевца града
0023 Од старијех мојих родитеља?“
0024 Тад Момчило љуби говорио:
0025 „Видосаво, вирна љубо моја,
0026 Што си липа, ти да си ми слипа!
0027 Није књига од Крушевца града
0028 Од старијех твојих родитеља,
0029 Ван је књига од Једрене биле,
0030 Од онога цара арапскога.
0031 Књигу пише царе Арапине,
0032 Да му шаљем тебе на ложницу.
0033 Ако ли те ја послати не ћу,
0034 Да му идем на мегдан јуначки.
0035 Сад ме свитуј, што ћу учинити,
0036 Би ли тебе цару оправио,
0037 Ал би њему на мегдан ходио?“
0038 Видосава њему говорила:
0039 „Ај Момчило, дуко од Осика!
0040 Ако ’ш драги мене послушати,
0041 Боље ти је мене оправити,
0042 Ја ћу бити и опет ћу доћи;
0043 Ти ак’ одеш на мегдан јуначки,
0044 Ти би мого часом погинути,
0045 На мегдану главу изгубити.“
0046 Тад Момчило љуби говорио:
0047 „Видосаво, вирна љубо моја!
0048 Нег да знадеш, вјеру ти задајем,
0049 Док је моје на рамену главе,
0050 Лећи не ћеш с црним циганином,
0051 Нити ће те Арап пољубити
0052 Ја за живе Момчилове главе.“
0053 Па узимље дивит и калема
0054 И лист књиге биле неписате.
0055 И узимље перо од јазије,
0056 Књигу пише Момчило војвода:
0057 „Чујеш ли ме, царе Арапине!
0058 Док је моје на рамену главе,
0059 Неш љубити моје Видосаве.
0060 Ја ти волим на мегдан изаћи,
0061 Него љубу на ложницу дати.“
0062 Кад је билу књигу направио,
0063 Оправи је у Једрену билу,
0064 А на руке цару Арапину.
0065 Кад Арапин ту књигу видио,
0066 Намах другу руком направио
0067 И шаље је камену Осику,
0068 А на руке љуби Момчиловој.
0069 У књизи јој липо говорио,
0070 Видосаву младу поздравио:
0071 „Видосаво, Момчилова љубо!
0072 Сад ако ћеш мене послушати,
0073 Кад Момчило баш на мегдан пође,
0074 Украд’ де му моћи од помоћи,
0075 Из перчина два камена драга,
0076 Упали му крило под гавраном,
0077 Обрани му вранца виленога
0078 Све четири ноге у кичици,
0079 Нек не знаде, на коју му рамље.
0080 Не напој га вином ни ракијом,
0081 Ван узмлачи ледена бунара,
0082 Млаком водом напој коња врана.“
0083 Када љуби била књига дође,
0084 Књигу штије, а на њу се смије,
0085 Момчило јој тихо говорио:
0086 „Видосаво, вирна љубо моја!
0087 Оклен књига, од сента којег је,
0088 Што ли књига била заповида,
0089 Кад је штијеш, а на њу се смијеш?“
0090 Али њему љуба одговара:
0091 „Мој драгане, војводо Момчило!
0092 Ево књиге од Крушевца града
0093 Од мог бабе Југовић-Богдана.
0094 Бабо мени билу књигу пише
0095 И поздравља и мене и тебе.
0096 Јер он чини за двоје весеље,
0097 Сина жени, ћер своју удаје,
0098 Тебе зове шуре у сватове,
0099 Мене зове да сестру опремам.
0100 У ком сату билу књигу примим,
0101 Да у томе умах полазимо,
0102 Да идемо бијелу Крушевцу,
0103 Јер би могли, драги, закаснити.“
0104 Ал Момчило љуби говорио:
0105 „Видосаво, вирна љубо моја!
0106 Ја не могу тамо полазити,
0107 Јер у јутро морам одлазити
0108 Ја на мегдан цару Арапину.
0109 Ако здраво са мегдана дођем,
0110 Онда идем шури у сватове,
0111 Ако своју ја изгубим главу,
0112 А ти ајде баш како ти драго.“
0113 Туте они ноћцу дочекали
0114 И скупа су вечер вечерали,
0115 По вечери у ложницу ишли,
0116 Скупа легли на меке душеке.
0117 Сан превари Момчила војводу,
0118 Сву ноћ спава дука од Осика,
0119 Ал не спава љуба Видосава,
0120 У велике мисли ударила.
0121 Кад у јутро јутро освануло,
0122 Подранила липа Видосава
0123 И украде Момчилу војводи,
0124 Украде му моћи од помоћи,
0125 Из перчина два камена драга.
0126 У сну њега заболила глава,
0127 Од сна се је јунак пробудио
0128 И намах му зло на ум пануло,
0129 Видосави љуби говорио:
0130 „Видосаво, вирна љубо моја!
0131 Ајде сађи у алват-подрума,
0132 Тимар чини врана од мегдана,
0133 Чул ми сними, па коња опери,
0134 Узми, липа, ракили сапуна,
0135 Па опери коња вранца мога,
0136 Оседлај га седлом татаријом,
0137 Обуздај га уздом киталијом,
0138 Покриј њега пули-абајијом,
0139 Поруши га мрком међедином,
0140 Утегни га семдери колани,
0141 Припни њему пиринч-узенгије.
0142 Кад сигураш коња врана мога,
0143 Онда улиј три мезане вина
0144 И четврту жежене ракије,
0145 Напој мога на јаслах гаврана,
0146 Кад изађем на поље широко,
0147 Нека ми је помамнији вранац.“
0148 Кад то чула липа Видосава,
0149 Полетила у подрум гаврану,
0150 Чул свалила с коња виленога,
0151 Не пере га ракили-сапуном,
0152 Ван га пере леденим бунаром,
0153 Оседла га седлом татаријом
0154 И заузда уздом киталијом,
0155 Покри њега пули-абајијом,
0156 Поруши га мрком међедином,
0157 Утеже га седмери колани,
0158 Припе њему пиринч-узенгије,
0159 Ал не да му вина ни ракије,
0160 Ван узмлачи ледена бунара,
0161 Млаке воде коња напојила,
0162 Па ужеже свићу видилицу
0163 И упали крила под гавраном,
0164 И узела ножа окована,
0165 Обрани му вранца виленога
0166 Све четири ноге у кичици,
0167 Да не знаде баш на коју рамље.
0168 Кад је она коња наредила,
0169 У то доба из куле Момчило.
0170 Она дриши вранца са јасала,
0171 Изведе га у б’јелу авлију.
0172 Подсиде га Момчило војвода,
0173 Одби коња из своје авлије,
0174 Гони њега кроз Осик камени.
0175 Кад је био на поли Осика,
0176 Стаде вриска вилена гаврана.
0177 Ал не вришти, што се помамио,
0178 Ван је њему мука додијала
0179 И грдне му ране на ногами.
0180 А Момчило вранцу говорио:
0181 „Ходи, вранче, сам те Бог убио!
0182 Што си ми се тако помамио,
0183 Што никада још пода мном ниси?“
0184 Завриштао вилени гавране:
0185 „Хоће л’ бити прима твојој глави,
0186 Прима твојој, али прима мојој?“
0187 Ајван вранац не зна диванити,
0188 Ногом копа, а ушима стриже.
0189 Прогна њега кроз Осик камени,
0190 Изагна га на поље широко,
0191 Гони вранца преко поља равна.
0192 Кад је био насред поља равна,
0193 Он погледа до Једрене града
0194 И до оне једренске планине.
0195 Кад изашо царе Арапине
0196 Под планину на поље широко
0197 И под гором шатор разапео,
0198 Оправио брата Арапина,
0199 Да он иде на мегдан за њега.
0200 Угледо је Момчило војвода
0201 Преко поља само коњаника,
0202 Гдје он гони вилена алата,
0203 Момче само преко поља равна.
0204 Дука мисли на гаврану своме:
0205 „Мили Боже, чуда големога!
0206 Ко ће бити на коњу алату,
0207 Је ли царе тај мој мегданџија,
0208 Ал је неки други јабанџија?“
0209 Један другом добре коње гоне,
0210 Све с’ познају на пољу јунаци.
0211 Познају се, познат се не могу,
0212 Ван када се на пољу сретоше,
0213 Један другом божју помоћ даје,
0214 Један другом Бога отпримио.
0215 Тад Момчило Арапу велиде:
0216 „Бора теби, момче Арапине!
0217 Би ли мени знао казивати,
0218 Хоће л’ цар ми на мегдан изаћи,
0219 Али ће ме данас преварити?“
0220 Тад Арапин с алата дивани:
0221 „Од отолен, дуко од Осика!
0222 Ја сам теби главни мегданџија;
0223 Ал с’ уклони, ал ми се поклони.“
0224 Онда њему дука говорио:
0225 „Не будали, црни циганине!
0226 Страшљив јунак уклања се с пута,
0227 Влашка с’ млада на путу поклања,
0228 Ја ћу с тобом мегдан учинити.“
0229 Док то рече Момчило војвода,
0230 Један другом коња потирао,
0231 Коњи им се прси ударили,
0232 А јунаци с’ ћорда преметнули,
0233 За бритке се ћорде појагмили.
0234 Обадва се хитра догодила,
0235 Оба скупа ћорде повадили,
0236 Један другом да ће одсић главу.
0237 Више главе сриле им се ћорде,
0238 Једна другу ћорда погодила,
0239 Момчилу се по поли пребила.
0240 И брани се с оно пола ћорде
0241 Од у јутро литњи дан до подне.
0242 Ал кад му је мука додијала
0243 И крвав га зној још подузео
0244 Бранећи се црну Арапину,
0245 Онда вели Момчило војвода:
0246 „Чујеш, момче, црни Арапине!
0247 Погледај де насред неба ведра,
0248 Насред неба на ’но сунце жарко,
0249 Како ј’ стало и нами се чуди,
0250 Један другог да срушит не море.“
0251 Превара се црни Арапине,
0252 Превара се, уједе га змија,
0253 И погледа на жарано сунце.
0254 Припаде му Момчило војвода,
0255 Удари га с оно пола ћорде,
0256 С пола ћорде по свилену пасу.
0257 Како га је лако ударио,
0258 Још му није ране грдне дао,
0259 Дви га поле око ћорде пале,
0260 Пола њега у траву отпаде,
0261 А пола га на коњу остаде.
0262 Намах алат низ поље окрену
0263 И донесе пола Арапина
0264 До чадора цара господина.
0265 Кад цар виђе крвава алата
0266 И на њему половицу брата,
0267 Цар се скочи на ноге лагане,
0268 Баци брата са коња алата,
0269 Он подсиде на коња крвава,
0270 Собом диже тридесет делија,
0271 Па он тира уз поље широко
0272 На гаврану Момчила војводу.
0273 Бјежи дука, што се брже море
0274 И ујагми камену Осику,
0275 Тира вранца кули и авлији,
0276 Утира га у авлију билу.
0277 Кад дотира до кулскијех врата,
0278 Ал од куле врата закључата.
0279 Намах њему зло на уми било,
0280 Па он зове сестру Јеросиму;
0281 „Јеросимо, мила секо моја!
0282 Спан’ де доли, отвори ми врата,
0283 Јере ето цара Арапина.
0284 Ни њега се не би бојо сама,
0285 Ал с њим иде тридесет делија.“
0286 Кад то чула липа Јеросима,
0287 Полетила низ кулу камену,
0288 За њом трчи снаха Видосава.
0289 Таман липа кад до врата дође,
0290 Уфати је снаха Видосава,
0291 Привуче је ступу каменоме.
0292 На двоје јој перчин раздвојила,
0293 За ступац је камен привезала,
0294 Па из врата кључе извадила
0295 И врже их себи у џепове,
0296 Однесе их уз кулу камену.
0297 А Момчило сестри говорио:
0298 „Јеросимо, мила секо моја!
0299 Јеси ли се на ме расрдила,
0300 Кад ми не ћеш да отвориш врата?
0301 Ев’ Арапа веће у по града!“
0302 Ал велиде липа Јеросима:
0303 „Ја би теби врата отворила,
0304 Али ми је снаха привезала
0305 Косу моју за мрамор-камена,
0306 Ја не могу ни оком макнути,
0307 А камо ли врата отворити.“
0308 Ал Момчило сестри говорио:
0309 „Бора теби, секо Јеросимо!
0310 Ти киндиши срцу дивојкину,
0311 Главом тргни, па косу отргни,
0312 Бог ће дати, коса ће нарасти.
0313 Ак’ изгубиш мене брата свога,
0314 Нигда брата веће стећи не ћеш.“
0315 Кад то чула липа Јеросима,
0316 Киндисала срцу дивојкину,
0317 Главом трже и косу отрже,
0318 Из главе је крвце полијала,
0319 Па се крвца њој у очи слива,
0320 Липа таре руком и рукавом.
0321 Кад је липа к вратим долетила,
0322 Ал јој снаха кључе однијела.
0323 Онда своме брату говорила:
0324 „О мој брате, Момчило војвода!
0325 Снаха ми је кључе однијела,
0326 Гони вранца под кулског пенџера,
0327 А ја идем на кулу камену,
0328 Пружит ћу ти једну крпу платна,
0329 Носит ћу те на кулског пенџера.“
0330 Оде она уз кулу камену,
0331 А Момчило с вранцом под пенџера.
0332 Кад изашла наврх куле биле,
0333 Отворила сандукли чекмеџу,
0334 Извадила једну крпу платна,
0335 На пенџер је низ кулу спустила
0336 До свог брата на коњу гаврану:
0337 „Држ’ се, брате, за танахно платно!“
0338 За платно се јунак уфатио,
0339 Носи њега липа Јеросима.
0340 Кула ј’ грдна од десет бројева,
0341 Донесе га таман до пенџера,
0342 Ал јој дође снаха Видосава,
0343 У руци јој сребрне маказе,
0344 До руке јој платно одрезала.
0345 Паде јунак под кулу камену,
0346 На калдрму крај коња гаврана,
0347 Сатро десну у рамену руку,
0348 Преби ливу ногу по колину.
0349 У то доба царе Арапине
0350 Одсиче му од рамен главу,
0351 Па он узе липу Видосаву,
0352 Одведе је до шатора свога,
0353 С њоме једну ноћцу преноћио.
0354 Кад у јутро јутро освануло,
0355 Подранио црни Арапине,
0356 Па ухвати липу Видосаву,
0357 Живој јој је очи извадио,
0358 Па проклети језик проризао,
0359 На вилицу доњу натакнуо
0360 И обе јој дојке проризао,
0361 Кроз њих јој је руке прометнуо,
0362 Оправи је у поље широко:
0363 „Ајде тамо, љубо Момчилова!
0364 Како с’ вирна ти Момчилу била,
0365 Ти б’ и мени тако учинила.“
0366 Оде вира по пољу базајућ
0367 През очију и језика свога.
0368 Јеросима у кули остала
0369 Са два сина Момчила војводе
0370 Од прве му љубе Анђелије.
0371 Нејака су дица останула,
0372 Старији је од седам година,
0373 А млађему четири године.
0374 Тетка храни два братова сина
0375 Све у кули за девет година.
0376 Пак је она дицу отхранила,
0377 Да су могли добре коње јати,
0378 Коње јати и ћорде пасати.
0379 И њој руса коса понарасла,
0380 Нарасла јој ко и прије била.
0381 И на њу је мјера намјерила,
0382 Намјерила Вукашина краља.
0383 Испроси је Вукашине краљу,
0384 Испросио и прстеновао,
0385 И с липом се краљу оженио,
0386 Дица тетку липо оправила.
0387 Краљ је с њоме пород изродио,
0388 Роди сина млада Јандријаша
0389 И брата му Краљевића Марка,
0390 Каква не би на земљи јунака,
0391 Њима роди сестрицу Јелицу.



Извор[уреди]

Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Odio prvi. Junačke pjesme. I/1. Junačke pjesme, knjiga prva, uredili Dr Ivan Božić i Dr Stjepan Bosanac, Zagreb, 1890