Цар Јован/8

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ПРОМЕНА
◄   РАДЊА ЧЕТВРТА ПРОМЕНА РАДЊА ПЕТА   ►

ПРОМЕНА
(Кућа Балинте Терека на Моришу. — Вид и Терек.)


ВИД:
Брука ва бруком!... Реци, молим те,
Еда л’ их виде, како прамаше?
ТЕРЕК:
Ко глупа ноћ прсд краљем источним.
Обесили их! Ни читав Мориш
Не би нам спрао љагу с’ оружа.
ВИД:
Ја мишљах, да ће Петар Нерењи
Осветлати свом роду образа,
А горе рђе нема од њега!
ТЕРЕК:
Таман нам једно крило сузбили,
А он већ узја коња виловна,
Па није стао чак до Мориша.
Бродару там’ на оној лазили
Тисућ је, кажу, дуката дао,
Да га пребаци преко воде те.
ВИД:
Срамота, зазор! Угрин па бежи!
ТЕРЕК:
Абранфи Ђорђе, Кереши Паво
Јуначки паше на бојном пољу.
А он нам срамно одбеже војску.
ВИД:
Та да су људи, као што нису,
Покорили би, кол’ко их има,
С’ мачем у руци сав познати свет.
ТЕРЕК:
Сломићу своју сабљу ковану,
И одрећи се свога имена:
Срам би ме било, да рекнем коме
Од Золтановог да сам колена.
ВИД:
Поричем, да сам у отачбини.
ТЕРЕК:
Нама се смркло. Хајдемо спати.
(Пођу. — Улази Цибаков гласник.)
ГЛАСНИК:
Јеси л’ ти Терек?
ТЕРЕК:
Ја не знам више.
За име своје.
ВИД:
Сахранио га
С’ големе бруке, с’ кукавичлука,
Што бичем шиба образ јуначки
И на њ, срамоте натерује крв.
ГЛАСНИК:
Рекоше, да ћу овде те наћи.
Три добра хата уморио сам
И летео сам летом муњиним,
Док сам овамо најзад стигао.
ТЕРЕК:
То мора да је врло важна ствар. Чији си слуга?
ГЛАСНИК:
Имре Цибака.
ВИД:
Из Великога Варада, је л’?
ГЛАСНИК:
Да!
ТЕРЕК:
Па шта би хтео Цибак с Балинтом?
ГЛАСНИК:
Шаље ти поздрав из града свога,
И позива те, добри јуначе,
Да купиш војску по свих крајевих
И с четом својом господара мог
Код Суљоша да дочекаш.
ТЕРЕК:
Добро!
Још једном ћу да покушам срећу,
Ал’ ако и сад он победи —
ГЛАСНИК:
Не!
Нека ти није бриге, Балинто!
Јер издајнику краља Запољца
Забруја веће звоно укопно.
Цибак је силну војску дигао,
Десет хиљада добре пехоте,
Која вихорном брзином јури,
И две тисуће лаке коњице
И ветар што би стигла крилати,
Па сад ће храбро да га нападне
Код Суљоша, крај мутна Мориша.
Па дођи, дакле, храбри Балинто,
Цибак те зове, да се осветиш.
ТЕРЕК:
Не часим више. Полазим, летим
Као крилата стрела с’ тетива.
ВИД:
Не био ко сам, у питије се
Претворила ми у жилама крв,
Међ првих ако први не будем!
(Оду. — Улави Илка.)
ИЛКА:
Балинта, кажу, овде станује,
Ал’ ту ни једне живе душе баш.
(Улази слуга.)
СЛУГА:
Куда ћеш? Ко си? Кога тражиш ту?
ИЛКА:
Не тражим тебе, буди уверен.
СЛУГА:
Ма лакше мало, незнана жено,
Не мораш одмах високим гласом,
Могла би мало и учтивије.
ИЛКА:
Ти ваљда ниси туђа папуча.,
Када си тако дрзак, безочан?
Слуга: Безочан? Дрзак? Но, јееи л’ чула,
Ти, к’о што видим, не бираш речи,
А ја се не дам заман вређати.
Говори, шта ћеш? Кога тражиш ту?
ИЛКА:
Станује л’ овде Балинта Терек?
СЛУГА:
А шта би с њиме?
ИЛКА:
За послом! Или,
Ако си слуга буди услужан.
СЛУГА:
Но, јесте, то је кућа његова.
ИЛКА:
Иди унутра, па ме пријави.
СЛУГА:
Шта ћу му рећи?
ИЛКА:
Реци му, да сам —
Ал’ ћути, немој му ништа рећи.
СЛУГА:
Како се зовеш?
ИЛКА:
Освета и крв.
СЛУГА:
Но, јеси л’ чула, ти си —
ИЛКА:
Луда ? Не!
И опет велим: Освета и крв.
Сад можеш ићи.
СЛУГА (себи):
Више је страшна, нег’ што је лепа.
ИЛКА:
Иди, реци му, да освета га
Зове из дома.
СЛУГА:
Одмах ћу доћи. (Оде.)
ИЛКА:
Дођох к'о вихор, што стене руши,
А сад сам лахор, што само љуби.
Ја — лахор!? Илка — па слаба? Нисам!
Љубав ми мања, него освета.
Кад не ће мене, другу не ће моћ’...
Хах! Ја не могу више гледати,
Како се топи у загрљају
Иванчиноме. Он, да се топи
Од пољубаца и од милоте
Опојљиве и бујне љубави
На ружичасгих, меких душеци
Највећег уживања земнога,
А моја душа да на трновој
Постељи лежи мука самртних!?
Па шта ћу? Ништа! Срце за срце,
Љубав за љубав, живот за живот!
ТЕРЕК (с поља):
Ко ме то тражи?
СЛУГА:
Некаква женска.
ИЛКА:
Долазе. Илко, немој дрхтати!
Буди одважна, тврда, одлучна!
(Улазе Терек и слуга.)
СЛУГА:
Ето те женске. (Оде.)
ТЕРЕК:
Илко! Зар си ти?
ИЛКА:
Ја сам, главом ја!
ТЕРЕК:
Ако свог оца
Тражиш, девојко —
ИЛКА:
Свог оца!? Оца!?
Не тражим њега, не тражим оца,
Већ дођох, ево, теби, Балинто,
Душману крвном црног Јована,
Да пустошим, к’о вихар огњени,
Да громко грмим, к’о небески топ
Муњина лунта кад га опали,
Да уз звектање ваших сабаља
Крвави потоп пустим на земљу,
Да у тај потоп утопим себе
И победнога цара Јована!
ТЕРЕК:
Женска си само.
ИЛКА:
Илка се зовем!
Ал’ немам више часа часити,
Ја морам одмах натраг, Балинто.
Страх ме је, могу да се осете.
Па онда све би опет у пропаст.
У кратко дакле. Када зариче
Данас ил' сутра грлата труба,
Да нападнете цара Јована:
С чела му војску само дражите,
Ал’ ту у дубљи не загаз’те бој,
Јер тамо би вас огњем осули
И побили вас опет до ноге.
Према десном му крилу чаркајте,
Јер двадесет је тамо топова,
Који би ватром поздравили вас,
Кољицу вам у млево сатрли,
К’о жуто класје из облака град.
Ако би, дакле, да растурите
Победну војску цара лажљива:
На лево крило учините јој
Свом силом својом загон јуначки,
Јер најамници биће тамо тек
С’ брда и дола тто их купио.
Тако ће ваша победа бити,
А Јованова слава, галија
У вечну пропаст тоном тонути.
ТЕРЕК:
Бог може само више нег жена!
ИЛКА:
Нег' женска љубав и љубавна страст!
ТЕРЕК:
Што не могаше толика војска,
То ћш да сада произведеш ти.
Али, ако си —
ИЛКА:
Видова кћи сам!
Видићеш, дођи!
ТЕРЕК (себи):
Да страшне женске! (Оде.)
ИЛКА:
Сврши се... крај је... крај му је слави,
Крај му животу. Страх ме је. Дркћем.
Студени зној ми пробија чело,
А из дубице срца махнита
Већ јасно чујем страшну оптужбу:
„Издајица си, — издајица си!“
Па зар да тако, тако да падне
Тај дични јунак тај поносни дав,
Што ј’ увек храбро гледао страшној
Смрти у очи!? А моје срце,
А моје муке, а моја љубав
И молитве и санци и жеље
Не вреде л’ тол’ко зар ко слава му,
Као живот му!? Ал’ ипак, ипак!
Видова кћи вам не да Јована!
Јер Илка и сад воли њега... ох!
А ово срце и тај силни жар...
Ал’ бар да наде имам, наде бар,
Да ће ми видат’ ту грдну рану!...
Ал’ ипак!.. Илко, натраг Јовану! 


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 131 година.