Цар Јован/7

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

РАДЊА ЧЕТВРТА
◄   ПРОМЕНА РАДЊА ЧЕТВРТА ПРОМЕНА   ►

РАДЊА ЧЕТВРТА
(Иста дворана. — Улази Илка.)


ИЛКА:
Као с приморског тимора тврдог
Големи кад се камен одвали,
Па хуком надне у цвстне доле:
Тако је пала на срце моје
Голема, страшна клетва очина.
Та страшна клетва, убица грозна,
И санове ми све је убила,
У ушима ми помамно хуји,
К’о дикља песма зимских ветрова.
Ал’ ја одавде ипак не могу,
Јер ја га волим демонском страшћу,
Очајно, слепо, непроменљиво.
Ал’ он ме неће, он ме презире,
К’о добар јунак зарђали мач,
К’о просијачку риту владалац.
Ужасна тама обузела ме,
Ја у тој тами немам видела:
Полудећу од мука паклених!
Па шта да чиним? Шта да започнем?
Зар и даље да полу-лудо грем
По трновоме путу жића свог,
Ил’ чисту крвцу невине жртве
Принесем ваљда на црни олтар
Љубави своје страшном демону?!
То нећу, нећу! Не, не! Та чиста крв
На ризу душе пала би моје,
Што не бих могла спрати сузама,
Већ пекла би ме и након жића
У гробу мом, ка’ огањ паклени.
Па шта ћу, боже?! То је ужасно!
Тешка је клетва, много је тежа
Нег' небни свод да на плећи носим;
Ал’ још су тежи љубавни боли
И помисао да ме презире!
Ох, Илко, Илко!... Оче!... Јоване! (Оде.)
(Улази Јован.)
ЈОВАН:
К'о сужни лав у демир-кавезу,
Када га чувар дражи прутићем:
Бесни у мени срце челично!
(Улази Сретен.)
СРЕТЕН:
Војска је, царе, сва на ногама,
Још само твоју чека заповест.
ЈОВАН:
Још мало само. Је л' жељна боја?
СРЕТЕН:
Хуче, к’о море, риче к’о вихар,
Копљем подупри неба сводове,
Да се не свали од крика њена.
(С поља се чује: „Живио цар!“)
СРЕТЕН:
Чујеш ли, царе, то одушевљење?
И против пакла могао би с’ њом.
ЈОВАН:
Огњена муња грома рађа тек.
СРЕТЕН:
Душанов барјак није славније
Вихорио се, него барјак твој:
У сунчаним се купа зрацима.
ЈОВАН:
Душанова је круна пропала.
Ал’ ја ћу Српству нову сковати.
Иди, и реци војсци, Сретене,
Ставићу јој се одмах на чело,
Да је поведем слави бесмртној.
(Сретен оде. — С поља узвици: „Живио Јован!“)
Одушевљени усклици они
Химна је нова србинске славе
А Запољчева песма укопна.
(Улази Тома.)
А куд ћеш ти, мој драги Томо?
ТОМА:
У бој!
ЈОВАН:
Заиста?
ТОМА:
Вере ми царе!
Први ћу бити у бојном реду.
ЈОВАН:
Није то, драги Томо, за тебе.
ТОМА:
Та ваљда нисам, бож’ прости, баба,
Што или преде, ил’ перје чешља.
Ти не знаш мене.
ЈОВАН:
Не знам те. Збиља?
ТОМА:
Ја сам већ много био у боју.
ЈОВАН:
Ван домашаја зрна пушчана.
ТОМА:
Никако. Једаред ме опколише три Турчина, а беху страшни, као змајеви. Кад се на невољи нађох, истргох сабљу, зажмурих —
ЈОВАН:
Зажмурио си? Но, то је лепо,
То је заиста врло јуначки.
ТОМА:
Зажмурих, велим, а сабљом махну, па посекох сва три Турчина.
ЈОВАН:
На једаред?
ТОМА:
Кад видех, да су Турци мртви, отсекох им главе, па сам их у руци донео. Та то и ти знаш.
ЈОВАН:
Вере ми не знам. У руци, Томо?
ТОМА:
Не у једној, већ у обема.
ЈОВАН:
Па онда?
ТОМА:
Кад ја у табор у нашу војску, и кад видеше јунаци силне турске главе —
ЈОВАН:
Три си рекао.
ТОМА:
Кад их видеше, велим, запљескаше, те ме дигоше високо на штитовима. Ал’ ето ти вође.
ЈОВАН:
А ко је био тај?
ТОМА:
Но, та вођа. Кад је пак разумео за моје јунаштво, а он ми даде у знак свога признања двапаест дуката. —
ЈОВАН:
Баш кол’ко и турских глава.
ТОМА:
Та да!
ЈОВАН (себи):
То му је слабост. Увек се хвали
И размеће, па још и преда мном.
Ту слабу страну, ја му добро знам.
Ал’ срце му је к’о голубије,
А верност му је драги алем-кам:
Тим не мож’ нико мерити се с’ њим.
ТОМА:
Хоћу л' понети и твој оклоп?
ЈОВАН:
Доста је теби и онај пртљаг.
ТОМА:
Ја, дакле, идем. У бој! (Оде.)
ЈОВАН:
Разведрио ме. Други сам човек.
Да је тај Тома увек уз мене.
Заборавио бих, да сам Јован.
(Улази Илка.)
ИЛКА:
Зар опет у бој. царе Јоване?
ЈОВАН:
На смрт и живот!
ИЛКА:
Пођи ми здраво,
А врати ми се чило, весело!
Док ти кроз маглу пушчаног праха
К'о хитра муња будеш севао:
Пред икону ћу дотле пасти ја
И слати богу топле молитве,
Оружје твоје да благослови
И победним те овенча венцем.
ЈОВАН:
Лепа ти хвала!
ИЛКА:
Зар само хвала?
Зар тако хладно и равнодушно?
ЈОВАН:
Затвори, Илко, извор чедности,
Умилни ромор не чује му цар.
ИЛКА:
Забрани цвећу, да не миришо,
Да песник света звездом не пише,
Огљеном сунцу, да те не греје,
И лахору, да више не веје;
Ал’ немој само извору оном,
Јер ја те волим срцем, душом свом,
К’о ти што волиш лепши онај крај,
Где славин трепти видокварни сјај.
ЈОВАН:
Верујем, Илко. Ал’ реци: шта ћеш?
ИЛКА:
Ја врло мало иштем од тебе.
Пољуби ме бар једаред, ох!
Да ако паднеш у љутом боју,
Да и на часу смрти страшне
Пољупца твога ја осећам сласт,
Јер нема л’ тебе, нема ни мене.
ЈОВАН:
Отровао ми уста зор и гњев.
ИЛКА:
Отруј ме, отруј, ал’ пољуби ме!
ЈОВАН:
Сети се, Илко, кратко је време.
ИЛКА:
Ти волиш кога?
ЈОВАН:
Па ако волим?
ИЛКА:
Ти волиш кога, ја знам, Јоване!
С’ тебе се нисам оцу вратила,
Са тебе јадна овде остала!
И наде на ме клетва очина,
Што тебе љубим, што тебе волим. —
Ни та ми клетва не беше тешка,
Већ ћутке сам тај крст носила ја
За љубав твоју, за жића ми спас.
Ал’ ако моју љубав разапну
Џелати ледни презирања твог
На страшних мојих мука Голготи:
То не ћу муком прећи, Јоване,
Већ — отац мој ми тако простио —
У свом очају и у лудилу
Крвавом руком угасићу луч
Живота твога, живота свога!
ЈОВАН:
Ма какав очај? Какво лудило?
ИЛКА:
Немој да дигнем црну велету,
Страшна је хавет скривена под њом.
ЈОВАН:
Страсна си, Илко! У прекомерном
Том твом лудилу — жалим те. (Оде.)
ИЛКА (високим гласом):
Видова кћи сам! Угаркиња сам
Жали ме, рече. Луда сам? Јесам!
Јер као какав божјак у рити
На колени га молим, преклињем
Да ми удели жалосну пару
Љубави своје. Луда сам ? Нисам! (Достојанствено.)
Прени се, Илко, из дубока сна,
Освети му се! Освети му се!
Хах, ко је опет?
(Улази Сретен.)
СРЕТЕН:
Свог сунца месец
И верни звездар оних звездица,
По небу, оку, што твоме сјају.
ИЛКА:
О киме, или коме говориш?
СРЕТЕН:
О себи, Илко, а теби, госпо.
ИЛКА:
Не разумем те.
СРЕТЕН:
Не разумеш ме?
Чудим се, госпо!
ИЛКА:
Реци, шта желиш?
СРЕТЕН:
Шта може језик, кад очи зборе?
Ти ваљда знадеш, уверена си —
Да Јован тебе не воли, госпо.
ИЛКА:
Не воли!? Ха, ха! Добро ми дош'о!
Огањ на огањ, да већма букти!
СРЕТЕН:
У место њега, место Јована,
Уздигни мене себи, госпођо,
Јер ја те волим —
ИЛКА:
Јеси л' при себи?
СРЕТЕН:
Можда и нисам, ал’ и да нисам,
То не би било никакво чудо.
ИЛКА:
Сретене!
СРЕТЕН:
Јесте, то ми је име,
А Сретен удиљ тебе гледа, хај!
К’о морепловац звезду северну.
ИЛКА:
Ако ме волиш, остави ме.
СРЕТЕН:
Не!
Јер ја те волим бујно и слепо,
Страсно, очајно, жарко, бескрајно!
Умрећу за твој један пољубац,
А од другога васкрснућу ти,
Да од трећег опет издахнем.
ИЛКА:
Одлази! Бојне трубе зове глас.
СРЕТЕН:
Без тебе не ћу, госпо, ни славе,
Без тебе не ћу зоре, светлости.
Вез тебе ми је крвава роса
И пролетњега црн ми сунца зрак,
Без тебе отров мени је вино,
Самртна песма звекет пехара
А студен оклоп братски загрљај.
ИЛКА:
За име бога, куд си се део?
СРЕТЕН:
Гроб ми је свет, а небо гробни свод.
Потмуло, тешко одјекује ми
Од коракљаја мојих, госпођо.
Очајности ме обузела ноћ,
У тами тој ми буди видело
И води мене храму миља твог,
К’о витлејемска звезда некада
Источне царе што је водила.
Ја мрзим живот, к’о смртне грехе,
Мрзим га с’ тога, што ниси моја.
Овамо, Илко, да љубим живот
Као што љубим твој осмеј и глед,
У једном часу зору и муњу
Пролеће дивно с' чедни’ цветови’
И гњевно небо с’ тешки’ громови’.
ИЛКА:
Хоће ли бити већ једном крај?
СРЕТЕН :
Крај?
Наћи ћеш краја целом свемиру,
Ал’ љубави ми, госпо, никада.
Да се угаси на небу сунце
Запалио бих на њем’ сјајније
Од срца мог, од љубави моје,
Да тебо греје, да теби сјаје.
ИЛКА:
Заман ми нудиш препупи пехар
Љубави твоје: пити га не ћу.
СРЕТЕН:
Глени ме, госпо, око ми сузно.
Суза је много дража нег’ бисер,
Бисер је нем, на ништ’ не беседи,
Ал’ кад се чедо љубавне туге
Појави души на огледалу
На површини светлога ока,
Од Димостена лепше беседи.
Ал’ ја ћу утрт’ сузу са ока
Па с’ неодољна комешаја свог
У паклу, срцу што моме врије
Са неисказа љубавних мука:
Бићу хијена, бићу и тигар,
Па заклаћу и божјег’ апђела,
Госпођа моја ако иште то.
ИЛКА:
Одлази с’ миром. Ја те презирем.
Видова ћерка знаће вршити
Дужности своје у тешком часу,
Ал’ продати се неће никада! (Оде.)
СРЕТЕН:
Промислићеш се. Ретка је женска,
Што неће пасти ил’ посрнути
На клизавоме путу напасти
Када јој срце така пали страст. (Оде.)
(Улази Јован. — Чита хрисовуљу )
ЈОВАН:
Деспот сам, деспот. Моја је Бачка,
Мој је и Банат. Дунав и Тиса
Кроз моју пову отачбу теку.
На бедемима седам градова
Српски се дични барјак вихори,
А триста села мени с’ клањају...
Ал’ то још није, јоште није све.
Проширићемо своје границе
До Мориша и Саве студене
И до ердељских гора високих.
Ал’ ако и та повеља лаже,
Ако и ћесар опозове реч,
Ако је Будим колико и Беч
А Беч к’о Будим?... Ако ј’ превара:
Свом силом својом и на ћесара!
(Остави хрисовуљу.)
К’о морска слека расте ми срце,
Стао би ваљда сав у њега свет!
Кликћите, орли! Сипајте ватру,
Ви земљотресни моји змајеви,
Слава вас зове у крвави бој. (Пође.)
(Улазе: Бакић и Субота.)
БАКИЋ:
Стан’, господару, још није доцне!
СУБОТА:
Немој да дигнеш руку на краља!
ЈОВАН:
Зар сама себе да заборавим?
Зар да пред њиме барјак савијем,
Пред њим, који нам охоло тлачи
Народно име, права народна?!
БАКИЋ:
Јесте, голема, царе, увреда,
Запољац што нам свима нанео,
Ал’ он је нама, он је теби краљ,
И то још тебе не разрешава
Дужности своје према краљу свом
И јуначке ти задате речи,
Да ћеш му свагда веран остати.
СУБОТА:
Мож’ да и није том Запољац крив,
Што је до кобна прелома дошло.
БАКИЋ:
Дигни се, царе, у престоницу,
Па кад наведеш своју обрану,
Краљ ће да врати силену војску,
Коју је ето на нас дигао.
Па биће опет као што беше
Међ нама љубав, споразум и мир.
ЈОВАН:
Нек ми не збори након смрти гроб,
Ако се сиђем са ове стазе!
Идите с’ миром! Оставите ме,
Ја учитеље таке не требам!
СУБОТА:
Одмах ћу и ја својом путањом.
Ја ти полажем натраг у руке
Сву своју власт и палатински сан,
Што сам од тебе негда добио.
Ево ти, царе, кључи ризнични. (Предаје му кључеве.)
Ја нисам више царев палатин,
У заједници нисам више с’ њим.
ЈОВАН:
Саветник први и доглавник мој
Субота седи ———!
СУБОТА:
Не може криво,
Не може чисту савест заклати,
Ево ти кључи.
ЈОВАН (таре сузу):
Субото, побро!... Ох, пуста водо,
Немој ми пасти из мутна ока,
Субота није те сузе вредан!
Натерао ми сузу на око,
Што никад није засузило још!
Субото!... Иди!... Ал’ Бакић неће,
Он неће с’ тобом, он ће с’ Јованом!
(Прими кључеве.)
БАКИЋ:
Не могу, царе!
ЈОВАН:
Зар и ти? И ти!
Ти моје десно крило, соко мој!
Зар ни ти нећеш са мном?
БАКИЋ:
Не могу!
Чети сам својој већ саопштио,
Да више нећу водити је ја.
ЈОВАН:
Остављају ме... Остављају сви!
Цар Јован, српски деспот биће сам
К’о суво дрво у сред пустиње!
Поносни Бакић, Субота мудри,
Барјаци дични града славиног,
Да брата свог, да мене оставе!...
На усти мојих нема прекора! (Болно.)
Па ид’те, ид’те... Ишчупасте ми
Срце из груди, то лудо срце,
Што вас је тако жарко волело!
Па ид’те, ид’те! (Одлучно.) Ја ћу остати
Док ми не падне месо с’ костију
И крв ме моја не изневери!
Остајте збогом!... Цар нема више
Ништа да каже својој браћи. (Горко.) Браћи!?
Ја нисам никад браће имао!
(Удара се по челу.)
Удри то тврдо чело, капију,
Кроз коју ти је памет отишла!
Људи и вера? Уздах, празан дим,
Облак, прашина!...
(Улази Иванка.)
Но, па идите!
Ид’те Запољцу! Том крунисаном
Вероломнику... Иванко, дете,
Престоле чисте љубави моје:
Еда л’ ћеш и ти, да ме оставиш?!
ИВАНКА:
Оставим? Тебе?
СУБОТА:
Ја тако желим!
ЈОВАН:
Јеси ли чула? Субота жели,
Твој отац тако жели, Иванко!
СУБОТА:
Цар једним путем, ми ћемо другим.
БАКИЋ:
Неда нам образ и јуначка част
Под једним стегом да стојимо с’ њим.
ИВАНКА:
Не разумем вас.
ЈОВАН:
Бирај, кога ћеш?
ИВАНКА:
Кога ћу? Како? Зашт’ се пита то?
Или ћу оца, ил’ ћу Јована?
Ох, то је тежак избор! Реците:
Није ли отац више мој отац?
Није ли Јован више мој Јован?
БАКИЋ:
Отац је теби још увек отац.
Ал’ цар већ није, што негда беше:
Преврнуо је вером негдањом.
ИВАНКА:
Преврну вером?!
СУБОТА:
Бирај, кога ћеш?
ИВАНКА:
Ох, тешко мени! Царе, прости ми,
Што сам до тебе очи подигла,
Што и ја сневах.. Просто ти било..
Моје ће слабо срце пукнути,
А ти ћеш, царе.. Води ме, оче!..
Боже!.. С’ тобом ћу.. с’ тобом ћу.. с’ тобом!
(Падне Суботи на груди.)
ЈОВАН:
Иванко, дане!.. Слушај ме, слушај!
Ја нисам више слуга Запољчев,
Ал’ теби дату не погазих реч,
Јер ја те волим, волим те, злато,
К’о светлост образ, к’о победу мач.
Твој сам и душом, ТВОЈ сам и срцем,
Твој жићем овим, твој жићем другим,
Твој дахом, мисли и уздисајем...
ИВАНКА (шири руке радосно.):
Јоване! Царе мој!
ЈОВАН:
Иванко! (Загрле се.)
Ако ме и ти оставиш...
ИВАНКА:
Ја? ја?
Та ја бих, да те... Ја бих, ја не знам... (Загрле се.)
Ал’ ја сам чула... чисто сам чула.. .
Ти мене...
ЈОВАН:
Волим, волим те, волим!..
ИВАНКА:
Оче, смилуј се.. Оче, опрости...
Ја нећу с’ тобом, ја ћу с’ Јованом!
ЈОВАН (подигне је):
Сад ме већ живот ништа не боли,
Јер има срца, што цара воли!..

(Завеса падне.)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 131 година.