Car Jovan/3
RADNjA DRUGA
(Budim. Prestolna dvorana)
(Zapoljac sam.)
ZAPOLjAC:
Neprirodno mi srce udara,
Duša mi zebe, zima mi, zima:
Ne greje mene već ni skerlet taj.
Sa teških briga, straha za tronom
Stari se pokoj izgubio moj
K’o laki uzdah u burnom vetru.
Strahotne vesti, koje mi stižu,
K’o gusta tuča na me padaju.
Protivna stranka izabrala već
Za kralja sebi Ferdinanda, oh,
Pa ide na me vojskom ka’ oblak,
Iz grada ovog da me istisne
I zapali mi presto poda mnom.
Sa Ferdinandom još bih mogao,
Al’ crni Jovan pritisnuo je
Svu ravnu Bačku i plodni Banat
Pa samostalno s njima upravlja
Kao da nisam ja ugarski kralj.
Najlepša ta dva svetla bisera
Ka’ da i nisu u mojoj kruni!
Dao bih pola svoga života
Da laži-cara s puta uklonim.
Al’ ako silu na-nj podignem svu
Čime ću da se knezu oduprem,
Koji se kao kolut gvozdeni
Sve uže oko mene stesnjuje?!
Postavio se carem u Bačkoj,
Doneo, kažu, nove zakone,
A samovoljno stare ukinu.
On baca krivce na dno tamnici,
On vrši pravo pomilovanja,
Gospodar smrti i života on...
Gospodar, on!? A otačba i tron?
Taj vraški car — ko dolazi to?
VARDAJI (kad je ušao):
Što si mi, kralju, tako zamišljen?
ZAPOLjAC:
Kraljem me zoveš. Nije l’ dosta to?
VARDAJI:
Neka ti sijne k’o sunce lice!
Raduj se, kralju, k’o i sluga tvoj
Pobednoj što se vesti raduje.
Ferdinand knez do noge pokošen,
Na bedemima tvrda Požuna
Tvoj se trobojni barjak vihori.
ZAPOLjAC:
Reci još jednom što si rekao:
Taku radosnu, taku važnu vest
Vrlo je malo jedared čuti.
VARDAJI:
Još samo jedna taka pobeda,
Pa kneževa su krila slomljena,
A ustanak u krv je utopljen.
Zaioljac. Zašt’ nemam krune, Vardajio, dve,
Da onu lepšu tebi poklonim?
Ta tvoja mila iznenndna vest
U srce mi nov život ulila.
Pokošen, veliš? Poražen, kažeš?
Au Požunu naša zastava!
Idi, naredi neka gruvaju
Iz tvrda grada teški topovi,
Nek zvone zvona u svim crkvama,
Barjaci svilni nek se isture.
Idi, otvori, pope, riznice,
Prospi međ narod srebro i zlato,
Podaj mu vina, nek se veseli,
Nek peva, kliče, nek se raduje!
(Vardaji ode.)
Teški mi vampir pao sa srca,
Odahnuo sam. Svoj sam, opet svoj.
Sad ću već lako i sa Jovanom,
Koji mi mnogo više opasan
Nego i sam što Ferdinand beše.
Osilio se, carem ga zovu!
U jednoj zemlji dva vladara! Ne!
(Vraća se Vardaji.)
VARDAJI:
Slava će odmah da se započpe.
ZAPOLjAC:
I ja ću, oče, danas međ narod,
Nek vidi svoga kralja pobedna.
VARDAJI:
Neki plemići —
ZAPOLjAC:
Čestitaju nam?
VARDAJI:
Na crnoga se tuže čoveka.
ZAPOLjAC:
Tuže se?! Dobro!.. Idi, pusti ih.
(Vardaji ode)
Na Jovana se tuže? Nikada
Prilike lepše! Baš u dobri čas.
(Ulaze Vardaji, Terek i Vid.)
Rado vas primam. Šta je, gospodo?
VID:
Jovan je trepet i užas Bačkoj,
On ore naše zemlje i njive,
A njegovi konjici krilati
Po livadama pasu našima.
TEREK:
Mi otačbine nemamo više
U otačbini svojoj, kralju naš!
Rasterao nas sa ognjišta sve,
A njive naše i vinograde
Podelio je meću svojima.
Ustanove je nove zaveo,
A ustav time povredio naš.
VARDAJI:
A zasluge? A vrle usluge?
Nije li Jovan razbio Turke,
Što su po ravnoj Bačkoj besnili?
Nije li Jovan vratio natrag
Slobodi zlatnoj one krajeve?
ZAPOLjAC:
Pusti ga neka zbori. Nastavi.
VID:
Slobodi, kažeš? On i sloboda!
VARDAJI:
Strastan si, slep si... To nije tako!
ZAPOLjAC:
Ma pusti, pope, neka govore!
TEREK:
Tamišvar drkće, Nađ-Varad strepi,
A Subotica stenje pod igom.
Ali, ima li većeg zločina,
No da se Jovan, o kom se ne zna
Ni kakvog je upravo kolena,
U našoj zemlji carem nazivlje!?
ZAPOLjAC:
I ja sam čuo: carem ga zovu!
VID:
Carem!
VARDAJI:
Srpski ga narod tako prozvao,
A to još nije —
Zapoljac: Mnogo je, mnogo!
Nastavi. Carem ga zovu.
VID:
Carem!
Taj nasilnik bi u zemlji našoj,
Da otačbinu novu osnuje.
Ako to može da bude, kralju,
Onda ta zemlja nije Ugarska.
ZAPOLjAC:
Pravo si rek’o. Nije Ugarska.
TEREK:
Nije, već samo oblast njegova.
ZAPOLjAC:
Njegova oblast?
VARDAJI:
Zatvori uho,
Ti plemići te omahnjuju tek!
TEREK:
Vrati nam, kralju, naše baštine
I isteraj iz zemlje cara tog,
Koji bi sutra i tvoju krunu.
ZAPOLjAC:
I moju krunu? Krunu moju zar?
VID:
Pa zašto ne bi? Ti tek kralj, — on car!
VARDAJI:
A gde ste bili onda, gospodo,
Kad je Sulejman ognjem i mačem
Pustošio vam one krajeve?
Kada se tol’ko trona survalo?
Kada su svetle krune vladarske
Ko leti s neba zvezde padale?
Turke je tamo Jovan slomio,
Pa pravo da je on i gospodar!
ZAPOLjAC:
Gospodar!? On? U ovoj zemlji? Ne!
VID:
Svaki trenutak veoma je skup,
Oganj sve većma plamti i bukti,
A taj se oganj ne mož’ da zgasi
Suzama pustim poznog kajanja.
TEREK:
Gradovi beli ognjem nam gore,
Bogata sela sva pod pepelom,
Četiri reke otačbine nam
Junačkom našom krvlju odoše.
Gde j’ slavuj pev’o, tam’ vuci viju,
A od oblaka gustoga dima
Ne može nam se sunce ugledat’.
VID:
Ustaj, digni se svom vojskom na-nj,
Jer on je nama i trepet i strah,
A imenu nam poruga i sram.
VARDAJI:
Nemoj da kloneš duhom, kralju moj,
Poverovati nemoj spletkama,
Verni te sluga moli. (Pokloni se, ode.)
Zapoljac:
Preslušasmo vas. Čusmo vam žalbu,
I žalba vaša osnovana je.
Učinićemo najstrože mere,
Da ukrotimo pustolovca tog.
Pođite sretno, kupite vojsku,
Pa pregazite laži-cara njom.
Odvažno, hrabro. Diž'te zastave,
Pa napred, u boj! Neka jo s vama
U mučnoj borbi kraljev blagoslov!
(Zavesa pada.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mita Popović, umro 1888, pre 136 godina.
|