Царић (Јован Драгашевић)
| Царић Писац: Јован Драгашевић |
Тице свакојаке: косови и чавке
Јастребови, врапци, сове, кукумавке,
Голубови, чворци, детлићи, славуји,
Брегунице, роде, ждралови, крагуји,
Гавранови, жуне, свраке и пупавци,
Стрнадице, плиске, шеве и пузавци,
Соколови, сојке, зебе и сенице,
Препелице, ласте, вивцу, јаребице,
Па и јато врана, јато кукавица
И сијасет других, различитих тица —
Све се сакупило с гора и пустара,
Да бирају себи цара и главара. —
Куда с’ год обазреш, свуда видиш реда
Свака зверка врши, што лав заповеда. —
И људи слушају својега главара —
Па и тице оће да имају цара!
Гавран гаче: мене! кукумавка: мене!
А сврака крекеће: изберите мене!
Пупавац рогуши с’, да се препоручи,
А буљина опет, за себека бучи.
Тако жели врабац, тако кукавица
Није шала царем назвати се тица!
Једна другу неће, свака има мане, —
Не мож’ да се сложе главе усијане! —
Тај је сабор трајао дуго и задуго,
Е свак једно мисли а говори друго.
Тад скоче славуји, те им проговоре
И тице се сложе, да се договоре:
Гложити се овде никако не треба,
Но да лете скупа пут високог неба;
Па која од тица највише одлети,
Ту ћеду тек себи за цара узети. —
Залупаше крила, тице се понеше
И са земље гњиле у вис се узнеше.
Лети облак густи у небо би хтео
— Престола се царског јако зажелео! —
Сиротица сова најпре посустала,
Те с’ вратила натраг и на земљу пала,
За њом друге редом слетале су доле
Е не могу снагом сили да одоле;
Није много прошло све с’ на земљи биле,
Те кошију сјајну тако изгубиле.
Само ор’о ост’о, и он јоште лети
— Ето, ко ће тичји престо заузети!
Најзад и он кликне: „Е, више не могу!”
И похита доле, где скупштина била,
Кад славић тек писне: А ја јоште могу! —
Излетевши испод орловога крила.
Е славић се био под крило сакрио,
Да би тим лукавством тице преварио,
Па на престо царски, да се он посади
— Е што сваки жели, да се владом слади!
Царем пост’о није, орли му не дали,
Ал су га од тада сви царићем звали.
Извор[уреди]
Поповић, С. 1872. Божићни дар. Нови Сад: Српска народна задружна штампарија. стр. 48-50.
|