Carić (Jovan Dragašević)
| Carić Pisac: Jovan Dragašević |
Tice svakojake: kosovi i čavke
Jastrebovi, vrapci, sove, kukumavke,
Golubovi, čvorci, detlići, slavuji,
Bregunice, rode, ždralovi, kraguji,
Gavranovi, žune, svrake i pupavci,
Strnadice, pliske, ševe i puzavci,
Sokolovi, sojke, zebe i senice,
Prepelice, laste, vivcu, jarebice,
Pa i jato vrana, jato kukavica
I sijaset drugih, različitih tica —
Sve se sakupilo s gora i pustara,
Da biraju sebi cara i glavara. —
Kuda s’ god obazreš, svuda vidiš reda
Svaka zverka vrši, što lav zapoveda. —
I ljudi slušaju svojega glavara —
Pa i tice oće da imaju cara!
Gavran gače: mene! kukumavka: mene!
A svraka krekeće: izberite mene!
Pupavac roguši s’, da se preporuči,
A buljina opet, za sebeka buči.
Tako želi vrabac, tako kukavica
Nije šala carem nazvati se tica!
Jedna drugu neće, svaka ima mane, —
Ne mož’ da se slože glave usijane! —
Taj je sabor trajao dugo i zadugo,
E svak jedno misli a govori drugo.
Tad skoče slavuji, te im progovore
I tice se slože, da se dogovore:
Gložiti se ovde nikako ne treba,
No da lete skupa put visokog neba;
Pa koja od tica najviše odleti,
Tu ćedu tek sebi za cara uzeti. —
Zalupaše krila, tice se poneše
I sa zemlje gnjile u vis se uzneše.
Leti oblak gusti u nebo bi hteo
— Prestola se carskog jako zaželeo! —
Sirotica sova najpre posustala,
Te s’ vratila natrag i na zemlju pala,
Za njom druge redom sletale su dole
E ne mogu snagom sili da odole;
Nije mnogo prošlo sve s’ na zemlji bile,
Te košiju sjajnu tako izgubile.
Samo or’o ost’o, i on jošte leti
— Eto, ko će tičji presto zauzeti!
Najzad i on klikne: „E, više ne mogu!”
I pohita dole, gde skupština bila,
Kad slavić tek pisne: A ja jošte mogu! —
Izletevši ispod orlovoga krila.
E slavić se bio pod krilo sakrio,
Da bi tim lukavstvom tice prevario,
Pa na presto carski, da se on posadi
— E što svaki želi, da se vladom sladi!
Carem post’o nije, orli mu ne dali,
Al su ga od tada svi carićem zvali.
Izvor[uredi]
Popović, S. 1872. Božićni dar. Novi Sad: Srpska narodna zadružna štamparija. str. 48-50.
|