Царић
Тице мале и велике,
Све што спада у њин род,
Скупиле се на састанку
Да прославе свечан год.
У том скупу вијећале,
Ко ће бити њихов цар?
Сад како ће ријешити,
Јер то није лака ствар.
Биће смутње, отимања, -
За првенством хрли свак,
Док се једном предомисле,
Да им избор буде лак.
Све рекоше једногласно
Да не буде срџба, мет:
Цар нека је ком најдаље
У висини допре лет.
Орлови се радоваху
Познајући своју моћ;
Ком' је лакше него њима,
До облака самих доћ.
Покуњене стоје тице,
Што да чине оне сад?
Многе дивне пјевачице
Спопао је прави јад.
А најмањој једној тици
Ругаху се друге све:
Зар се и ти на лет спремаш,
Што обијаш џбун и тле?
Дође вр'јеме да се лети
И настаде крила шум,
А лукавој малој тици
Ево што ће паст на ум:
Под крилом се орла сакри,
То не спази нико жив;
Лети оро у висини
Куд не може сокȏ сив.
Враћају се друге тице,
Још остаде оро сам;
Ал' гле чуда, сад и њега
Спопао је силни срам.
Кад угледа изнад себе,
Да се вије мали тић,
Он му прхну испод крила
Ко би мог'о њега стић?
Сад се оро земљи спушта,
Малаксала крила већ,
Коме царство сад припада?
То је сасвим лако рећ.
Тици малој сви рекоше:
„Царићем се имаш зват,
Рад заслуге и врлине
То ћемо ти име дат“.
|
Бар, Мило Јововић, „Голуб“, број 7., у Сомбору, 1. априла 1903., стр. 108.