Carić
Tice male i velike,
Sve što spada u njin rod,
Skupile se na sastanku
Da proslave svečan god.
U tom skupu vijećale,
Ko će biti njihov car?
Sad kako će riješiti,
Jer to nije laka stvar.
Biće smutnje, otimanja, -
Za prvenstvom hrli svak,
Dok se jednom predomisle,
Da im izbor bude lak.
Sve rekoše jednoglasno
Da ne bude srdžba, met:
Car neka je kom najdalje
U visini dopre let.
Orlovi se radovahu
Poznajući svoju moć;
Kom' je lakše nego njima,
Do oblaka samih doć.
Pokunjene stoje tice,
Što da čine one sad?
Mnoge divne pjevačice
Spopao je pravi jad.
A najmanjoj jednoj tici
Rugahu se druge sve:
Zar se i ti na let spremaš,
Što obijaš džbun i tle?
Dođe vr'jeme da se leti
I nastade krila šum,
A lukavoj maloj tici
Evo što će past na um:
Pod krilom se orla sakri,
To ne spazi niko živ;
Leti oro u visini
Kud ne može sokȏ siv.
Vraćaju se druge tice,
Još ostade oro sam;
Al' gle čuda, sad i njega
Spopao je silni sram.
Kad ugleda iznad sebe,
Da se vije mali tić,
On mu prhnu ispod krila
Ko bi mog'o njega stić?
Sad se oro zemlji spušta,
Malaksala krila već,
Kome carstvo sad pripada?
To je sasvim lako reć.
Tici maloj svi rekoše:
„Carićem se imaš zvat,
Rad zasluge i vrline
To ćemo ti ime dat“.
|
Bar, Milo Jovović, „Golub“, broj 7., u Somboru, 1. aprila 1903., str. 108.