Ишетала царица на кулу,
сва у црном до земље покрита;
она шета јадима гоњена,
и погледе жалостиве баца,
према српској земљи поробљеној, 5
која новог има господара,
очи су јој сухе, укочене,
а срце се у њој скаменило,
из груди јој јецај се не чује,
голема је туга њене душе, 10
да би сузам могла олакшати;
беле руке ка небу подиже,
у мислима Богу се обраћа:
„Боже мили, смилуј с удовици,
што те моли за сироте своје, 15
знај да Турчин самилости нема,
према лудој српској деци јадној,
нек не буде суров у владању,
нек намете тешке не намеће,
нек девојке и жене не дира; 20
наш је српски народ правдољубив,
чиме ти је толико згрешио,
те га худом срећом ти подари,
те од царства остави згариште,
српске славе и владања њена; 25
још те молим, милостиви Боже,
да поздравиш све српске јунаке,
што у миру вечном почивају,
нек не брину за рођаке своје,
јер је у њих тврда вера јака, 30
а још јача мржња ка душману;
Бог ће дати те ће добро бити,
Срби ће се опет окупити,
па ће српски пораз осветити!"
Владимир Бован, Лирске и епске песме Косова и Метохије (студентски записи српских народних умотворина са Косова и Метохије); Приштина, Институт за српску културу; Београд, Народно дело, Стручна књига; Исток, Дом културе, 2001., стр. 488.
