Išetala carica na kulu,
sva u crnom do zemlje pokrita;
ona šeta jadima gonjena,
i poglede žalostive baca,
prema srpskoj zemlji porobljenoj, 5
koja novog ima gospodara,
oči su joj suhe, ukočene,
a srce se u njoj skamenilo,
iz grudi joj jecaj se ne čuje,
golema je tuga njene duše, 10
da bi suzam mogla olakšati;
bele ruke ka nebu podiže,
u mislima Bogu se obraća:
„Bože mili, smiluj s udovici,
što te moli za sirote svoje, 15
znaj da Turčin samilosti nema,
prema ludoj srpskoj deci jadnoj,
nek ne bude surov u vladanju,
nek namete teške ne nameće,
nek devojke i žene ne dira; 20
naš je srpski narod pravdoljubiv,
čime ti je toliko zgrešio,
te ga hudom srećom ti podari,
te od carstva ostavi zgarište,
srpske slave i vladanja njena; 25
još te molim, milostivi Bože,
da pozdraviš sve srpske junake,
što u miru večnom počivaju,
nek ne brinu za rođake svoje,
jer je u njih tvrda vera jaka, 30
a još jača mržnja ka dušmanu;
Bog će dati te će dobro biti,
Srbi će se opet okupiti,
pa će srpski poraz osvetiti!"
Reference
Izvor
Vladimir Bovan, Lirske i epske pesme Kosova i Metohije (studentski zapisi srpskih narodnih umotvorina sa Kosova i Metohije); Priština, Institut za srpsku kulturu; Beograd, Narodno delo, Stručna knjiga; Istok, Dom kulture, 2001., str. 488.
