Царица Јелисавка и цар Татарин

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Царица Јелисавка и цар Татарин

0001 Мили Боже, на свему ти вала,
0002 Често књиге иду за књигама;
0003 Откуда ли, коме ли долазе? —
0004 Од славнога Петрибора града,
0005 Од столице цара московскога,
0006 Књиге пише московска царица,
0007 А на име госпа Јелисавка,
0008 Па и шаље славном Цариграду,
0009 А у руке султан-Сулејману:
0010 „Цар’ Сулејман’, турска круно златна,
0011 Јасна звездо од истока сјајна,
0012 Код тебе је очевина моја —
0013 Златна круна цара Симеуна,
0014 И одежда светога Јована,
0015 Кртсат барјак цара Константина,
0016 Златна штака светог оца Саве,
0017 Бритка сабља силнога Стефана
0018 И икона оца Димитрија;
0019 Већ се молим честитом кољену,
0020 Пошљите ми моју очевину,
0021 Ја ћу вама пешкеш учинити —
0022 Даћу т’ мира тридесет година,
0023 И даћу ти шеницу белицу,
0024 Ранит’ војску за девет година,
0025 Салићу ти џамију од злата,
0026 На џамији тридесет мунара,
0027 Алемете све од сувог злата,
0028 И од злата дванаест јабука,
0029 И у свакој бесцен камен драги;
0030 Колика је џамија од злата,
0031 Д’ у њој клања дванаест Турака;
0032 Ту је доста џамија од злата,
0033 Да се сјаји насред Цариграда
0034 У поноћи џамија од злата
0035 Као јарко усред подне сунце.
0036 Ако ли ми не даш очевине,
0037 Војску купи, царе Сулејмане,
0038 Војску купи, ајде на Кијево
0039 Да јуначки мејдан поделимо
0040 И сабљама земљу премеримо —
0041 Јал’ вратити своју очевину
0042 Јал’ московску сабљу отпасати!”
0043 Сави књигу, посла Цариграду.
0044 Књигу гледи царе господине,
0045 Књигу гледи, а гротом се смеје,
0046 Пак царици другу брже пише,
0047 Понизно јој слова записује,
0048 А царици позлаћује речи:
0049 „Јелисавка, московска госпођо,
0050 Ја ти царске позлаћујем речи,
0051 Поклањам се господству Вашему
0052 И честитом столу царевоме;
0053 Није код мен’ Ваше очевине,
0054 Већ у Крму, у цара Татара —
0055 Ево време тридесет година
0056 Како ј’ Татар одн’о Криму белу!”
0057 Кад госпођи таква књига дође,
0058 Ону гледи, другу брже пише:
0059 „На милости, царе Татарине,
0060 У тебе ми очевину кажу —
0061 Златну круну цара Симеуна,
0062 И одежду Светога Јована,
0063 Крстат барјак цара Костантина,
0064 Златну штаку светог оца Саве,
0065 Бритку сабљу силнога Стефана
0066 И икону оца Димитрија;
0067 Већ се молим честитом кољену,
0068 Пошљите ми моју очевину,
0069 Ја ћу Вама пешкеш учинити —
0070 Даћу т’ мира шездесет година,
0071 И даћу вам шеницу белицу,
0072 Ранит’ војску петнаест година,
0073 Салићу Вам џамију од злата,
0074 На џамији шездесет мунара,
0075 И ’лемете све од сува злата,
0076 И од злата седамн’ест јабука,
0077 И у свакој бесцен камен драги;
0078 Колика је џамија од злата,
0079 Д’ у њој клања петнаест Турака;
0080 Ту је доста џамија од злата
0081 Да се сјаји среди Крма бела
0082 У поноћи џамија од злата
0083 Као јарко усред подне сунце.
0084 Ако ли ми не даш очевине,
0085 Војску купи, ајде на Кијево
0086 Да јуначки мејдан учинимо,
0087 Да сабљама земљу поделимо!”
0088 Сави књигу, посла Крму белу,
0089 А у руке цару Татарину.
0090 Књигу гледи царе Татарине,
0091 А кад види шта му књига каже,
0092 Раздре књигу надвоје-натроје,
0093 Погази је ногом и папучом,
0094 Ону гази, другу брже пише:
0095 „Магарице, московска царице,
0096 Јест у мене Ваша очевина,
0097 Јест у мене, ал’ ево је не дам!
0098 Татарску ћу силу сакупити,
0099 Москву земљу ватром попалити,
0100 Петрибора с земљом поравнити;
0101 Оба ћу ти сина потурчити,
0102 Теодора и с њим брата Павла,
0103 Павлу дати до мене везирство,
0104 Теодору пашалук од руке,
0105 И обадва оћу оженити,
0106 Даћу њима султаније моје;
0107 А Аницу, твоју мезимицу,
0108 И њу, госпо, оћу потурчити,
0109 Узећу је за мојега сина,
0110 Усеина Татарановића;
0111 И тебе ћу младу потурчити,
0112 Турско ћу ти име наденути,
0113 Шећер-када, злато Татарово,
0114 Узећу те да будеш царица,
0115 У Татарској татарска госпођа —
0116 Јал’ то бити јал’ мене не бити!”
0117 Књигу гледи госпа Јелисавка,
0118 Па кад види шта јој књига каже,
0119 Раздре књигу надвоје-натроје,
0120 Погази је ногом и папучом,
0121 Ону гази, другу брже пише,
0122 Па измери седам ока проје:
0123 „Угурсузе, царе Татарине,
0124 Магарац ти и отац и мајка,
0125 Магарца су породили сина,
0126 Кад ти царски не знаш беседити!
0127 Дај ми преброј седам ока проје —
0128 Колик’ има седам ока зрна,
0129 Толик’ има у мене војника,
0130 Све под пушком и под сабљом бритком!
0131 Изаћи ћу на поље Кијево,
0132 На Кијеву мејдан освојити,
0133 Тебе цара жива уватити,
0134 Живом ћу те муком уморити,
0135 Пребићу ти и ноге и руке,
0136 Вадићу ти и очи и зубе;
0137 Јал’ московску сабљу отпасати
0138 Јал’ вратити очевину моју,
0139 Што наумим то ћу учинити,
0140 А што рекнем то порећи нећу!”
0141 Сави књигу, посла белом Крму,
0142 А у руке цару Татарину;
0143 Још четири друге брже пише.
0144 Прву пише красној Гори Црној
0145 До владике Василија старог:
0146 „Поочиме, Василије стари,
0147 Брже купи војске сто иљада
0148 И сам собом пођи пред армадом
0149 Да идемо на поље Кијево,
0150 На мејдана цару Татарину,
0151 За честиту нашу очевину!”
0152 Другу пише Бечу немачкоме
0153 До Јозепа, немачка ћесара:
0154 „О Јозепе, немачки ћесаре,
0155 Млад си, Јозо, запамтио ниси
0156 Кад су Турци на Срему стајали,
0157 И у Срему и у Бечу белом,
0158 Кад је вик’о оџа насред Беча,
0159 На звонари деспота Лазара;
0160 Гледај књиге старог Леополда,
0161 Леополда, немачка ћесара,
0162 Ком је Москов позајмио војску —
0163 Да му није мога свекра било,
0164 Мога свекра, Московић’ Јована,
0165 И девера, Мијаила бана,
0166 Цара Петра, мога господара,
0167 Још би Турци на Срему стајали!
0168 Москов ти је позајмио војску,
0169 Позајмио три стотин’ иљада,
0170 Сто иљада јесте погинуло;
0171 Дај ми врати војске сто иљада,
0172 Ал’ ти нећу проју за шеницу,
0173 Већ Србина за Москова мога!”
0174 Друге књиге пише по градови,
0175 По градови, редом по господи.
0176 Скупи војске пет стотин’ иљада,
0177 Разви барјак од сувога злата,
0178 Сама собом пође пред армадом
0179 И поведе оба принца своја,
0180 Оба сина цара московскога.
0181 Кад госпођа на Кијево дође,
0182 Ал’ Татарин поље претискао,
0183 Све шатори као бели снези,
0184 А барјаци кано и облаци.
0185 Кад московску силу угледаше,
0186 Тада рече царе Татарине:
0187 „О везири, моја децо драга,
0188 Проклети су бези и срамотни,
0189 Јест заиста, ал’ су пробитачни
0190 Как’ и бело материно млеко!”
0191 Ал’ Бог уби Матеју везира,
0192 Прота био, па се потурчио
0193 За султана, цара Татарина;
0194 Па је цару речи беседио:
0195 „Цар’ Татарин’, сунце огрејано,
0196 Сутра ј’, царе, влашка недељица,
0197 Москови ће на молитву стати,
0198 А ми ћемо јуриш учинити,
0199 Јелисавкин шатор придобити,
0200 Јелисавку живу уватити
0201 И владику Василија старог!”
0202 Ал’ не рече Турчин: „Ако Бог да.”
0203 Већ помену Али-Муамеда,
0204 Како ће га ала и однети.
0205 Кад ујутру бео дан освану,
0206 Царски данак свете недељице,
0207 Распе шатор госпа Јелисавка,
0208 Зелен шатор од зелене свиле,
0209 На њем’ златни дванаест крстова
0210 И убава јабука од злата,
0211 У њој сјаји бесцен камен драги,
0212 Од шатора прави свету цркву,
0213 Оће своју да причести војску.
0214 Мало време затим постојало,
0215 Дошета се отац Василије
0216 У одежди и наруквицама
0217 И са њиме триест свештеника;
0218 Они служе пресветло јутрење,
0219 А и свету божју летургију,
0220 Оће силну да причесте војску;
0221 Црногорце метнуше на стражу,
0222 Баш на перо војске сто иљада.
0223 Ал’ Татари јуриш учинише,
0224 Црногорци сложно дочекаше,
0225 Јуначки се бише и тераше
0226 И жестоким огњем преметаше
0227 Од пре зоре па до после подне
0228 Док се силна причестила војска.
0229 Комендира госпа Јелисавка
0230 Са свом силом, са четири стране;
0231 Ватру држи госпа Јелисавка
0232 Девет дана, девет ноћи тавни,
0233 Нит’ стадоше ни леба једоше,
0234 Нит’ седоше нит’ се одморише;
0235 Нит’ се види сунца ни месеца
0236 Од барута и од дима љута.
0237 Кад десети данак освануо,
0238 Ал’ протужи царе Татарине:
0239 „Јелисавко, московска госпођо,
0240 Богом мајко и светим Јованом,
0241 И тако ти оца Николаја
0242 И одежде светога Јована,
0243 Дај олакшај огањ ватру живу
0244 Да видимо чија гине војска,
0245 Чија гине, чија ли добија —
0246 Ја не могу подносити мука!”
0247 Кад госпођа ватру олакшала,
0248 Па стадоше преписиват’ војску,
0249 Ал’ је Москов млого изгинуо,
0250 Баш на перо педесет иљада;
0251 Од татара нигди никог нема
0252 До иљаде, и то рањеника,
0253 Ко без ноге, ко без десне руке;
0254 Погинуо Матеја везиру,
0255 Уватили цара Татарина.
0256 Пак беседи госпа Јелисавка:
0257 „Што ћеш јако, јадан Татарине —
0258 Што сам рекла, нисам повалила!”
0259 Ал’ беседи царе Татарине:
0260 „Јелисавко, московска госпођо,
0261 Богом мајко по закону твоме,
0262 Одреши ми моју десну руку,
0263 Дајте мени перо и артије
0264 Да напишем ситну књигу белу
0265 Сину моме Татарановићу
0266 Нек’ пошаље Вашу очевину!”
0267 И десну му опростише руку;
0268 Чистим златом по артији пише:
0269 „Усеине, моје чедо драго,
0270 Пошљи круну цара Симеуна,
0271 И одежду светога Јована,
0272 Крстат барјак цара Константина,
0273 Златну штаку светог оца Саве,
0274 Бритку сабљу силнога Стефана
0275 И икону оца Димитрија —
0276 То је, сине, влашка очевина!”
0277 Сави књигу, посла Крму белом.
0278 Књигу гледи Татарановићу,
0279 На мајсторе олово раздаје,
0280 И олово и жежено злато,
0281 Те салише сандук од олова,
0282 А кључеве од сувога злата,
0283 У њи спрема српску очевину,
0284 Па је меће мору на галије,
0285 Пратилаца три иљаде војске,
0286 Оправи и белом Петробору,
0287 Привати и отац Василије,
0288 С денијама и са молитвама.
0289 Цар татарски на мука умр’о,
0290 Полак јој је царства поклонио,
0291 Пола му је на сабљу отела,
0292 Данас Москов Татаријом влада.
0293 Од нас песма, свим од Бога здравље!



Извор[уреди]

САНУ IV - Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.