Царева кћи овца

Имаше некакав цар жену коју преко начина миловаше. Они од свога срца немадијаху ништа друго до једну јединицу шћер, која већ бјеше приспјела за удају. Ова царица разболи се и кад види да не ће остати, него да ће умријети, зазове мужа цара, и сузе ронећи, на четири ока рече му: "Ево се приближила пошљедња ура моје чаше, и ја ћу умријети приђе но трећи кокоти запоју, и ја знам да се ти не можеш проћи да се не жениш, и била ти срећа! и просто ти било од Бога и од мене грешнице! али тако ти овога и онога свијета, чуј ме и послушај ме што ћу ти рећи: ево ти прстен, и коју ђевојку нађеш и испросиш, немој је вјенчати ако јој ови прстен не узме добро на први прст десне руке, и заклињем те по трипут од неба до земље, да ону ђевојку себе вјенчаш мјесто мене којој пристане најљепше на руку, а ако ме не послушаш, све што радио и о чему се Богу молио све ти узалуд и наопако обршило, и од тебе не остало трага." Цар јој се обећа и закуне да не ће вјенчати никакве ђевојке ако јој добро не узиде они прстен, и ако је не би нашао, да се не ће ни оженити. Царица му на то одговори: "Наћи ћеш је, само не преступи клетве да те љута змија не увједе," и тек што ово изрече, издахну. Цар по смрти жениној пошље слуге по ономе граду да обидују све ђевојке хоће ли којој они прстен добро ићи, али кад у граду не нађоше, посла их по бијеломе свијету да траже еда би се по срећи која нашла, али све залуду. Слуге се врнуше наком толико силе времена и кажу цару да у свијету ђевојке не нађоше којој не би или превелик или преузак ови прстен. Цар се на чуду нађе шта ће како ли ће: хтио би се женити, а ђевојке нема, хтио би клетву преступити, али не смије од страха да га не постигне, и онако узмучен у мислима, баци они прстен, те ђе ће? него одскочи с долине те његовој истој шћери на скут, а она видећи златни и лијепи прстен, узме га те стави на први прст од десне руке, и пружајући руку пут свога оца рече му: "Виђи тата, како ми лијепо стоји." Кад виђе цар, онесвјесну од чуда, и за цијело по дана разабрати се није могао, док његова шћер у то скочи и као да га рукама поткријепи и загрли, почне од жалости над њим плакати, док се на један пут освијести и рече шћери: "Ти си моја жена, тако је зар Бог осудио, и ти ћеш бити царица мјесто своје покојне матере." Шћер му се стане чудити шта збори, и као за луда и несвијесна чоека цијенити га, али наком дугога препирања виђе већ да није куђ камо, те она шта ће, да је отац не вјенча и да пас пасу као приказаније не казује, науми да убије сама себе, те тако и учини: узме очин ханџар те њиме сама себе усред срца. Отац пошто виђе поручи за бајалицу те му она рече: "Ево ти свирала, пак јој над главом свири од жрака до мрака, и оживљеће ти." Цар тако и учини, и теке стане звијукати около мртве шћери, она сједе, а отац је загрли и одмах нареди да се сјутрадан приправи што треба за свадбу. Кад шћер ово дочује, узме очину сабљу те сама себе лијеву руку осијече, а десну у огњу изгори. У јутру слуге приправљају свадбу, а један од њих докаже цару како му је видио шћер без, рука. Отац јој потече и кад је види, опет брже боље за бајалицу, те му она да некакве траве, и теке јој ручне патељке намаза, изникоше руке какве су и биле. Цар ондар стави шћер под стражу да не би опет што од свога живота сама себи учинила, те тако не могући већ ништа, шетајући се тамо амо кроз камару угледа негђе у некаквоме ћошку од куће некакав штап вас од сухога злата, на којему пише крвавијем словима: "Не тичи ме." Она се зачуди шта то може бити, прихвати штап у руке, и тек што га поче превртати преко прста од руке, у они исти час она се прометну овца, и поче кроз кућу блејати. Кад виђеше слуге, сви се од страха и од чуда препадоше и побјегоше казујући цару, док и сам цар виђе, и брже боље опет за бајалицу, а она му одговори да лијека не зна никакога, него да друге бајалице добавља. Цар по том хођаше на многе бајалице, али му свака одговори да томе лијека не зна и тако не могући шћери своје повратити, више се не ожени. По том је овца свеђер уз цара скакутала и блејала, а он је њивио и гојио као своје дијете, и кад цар умре, у они дан умре и овца.

Извор

• Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 113–116.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.