Хрњице у Петровом граду (Вишеград)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

0001 Мобу моли Бојковић Алија,
0002 Намолио тријест дјевојака,
0003 Све сестара ага Удбињана,
0004 Међу њима Ајка Бојковића.
0005 Све пјевају по двије и двије,
0006 Ал не пјева Ајка Бојковића.
0007 Питају је тријест дјевојака:
0008 „Што ти, Ајко, запјевати не ћеш?”
0009 Ал вели им Ајка Бојковића:
0010 „Немам мога, с ким бих пјеват’ могла.”
0011 Док се граду одвали капија,
0012 Док изиђе једна серхатлија,
0013 На ногама кајсар јеменије,
0014 Горе више мор-чохе чакшире,
0015 Па по њима зелена долама;
0016 На долами троје токе златне,
0017 Око њега мукадем-појаса,
0018 А за њиме двије пушке мале,
0019 Покрај њиха мача зеленога;
0020 На рамену струку претурио,
0021 А на струци бистра џефердара,
0022 Свака му је пафта од дуката,
0023 До нишана дванаест дуката.
0024 Познава га тријест дјевојака,
0025 Познаваше, познат’ не могаше,
0026 Ал бесједи Ајка Бојковића:
0027 „Луде главе, тријест другарица,
0028 Зар не знате Сердаревић Ома?
0029 Кад сад Омер у жетину дође,
0030 И назове турскога селама,
0031 Гледајте га црнијем очима,
0032 До кога ће стати у жетини,
0033 Оно му је млада јауклија.”
0034 У том Омо у жетину дође
0035 И цурама турски селам викну,
0036 Крај њих прође до Ајкуне дође,
0037 Па Ајкуни турски селам викну.
0038 Ајкуна му љепше прихватила
0039 И с рамена струку прихватила,
0040 И са струком танка џефердара,
0041 И са плећа шарену упрту.
0042 Он извади српа позлаћена,
0043 Међу цуре јуриш учинио
0044 И разгони цуре на алаје,
0045 Догони се до Ајкуне своје.
0046 Тако жеже дана половину,
0047 Ужинаше и подне клањаше.
0048 Ведро бјеше, ал’ се наоблачи,
0049 Хабер пуче на четири стране,
0050 Гдје Бојковић покупио мобу,
0051 Хабер узо од Задарја бане,
0052 Гдје Бојковић покупио мобу,
0053 Па скупио беглук Њемадију
0054 И ето га низ Кунар планину.
0055 Опази га нејачак Омере,
0056 Пак на цуре срклет учинио,
0057 И снесоше снопље у жетини.
0058 Па од снопља дувар начинише
0059 И бијело лице заклонише.
0060 А навали беглук Њемадија,
0061 А Омер се по жетини брани.
0062 Док заплака нејачак Омере:
0063 „Јаој мени до Бога милога,
0064 Праха имам, ал олова немам!”
0065 Завика га Ајка Бојковића:
0066 „Кидај, болан, пуца низ доламу,
0067 Па ударај по пољу хајдуке.”
0068 Омер скида пуца низ доламу,
0069 Омер бије по пољу хајдуке.
0070 Док заплака нејачак Омере:
0071 „Авај мени до Бога милога,
0072 Праха имам, ал олова немам!”
0073 А цура му тихо бесједила:
0074 „Скидај, болан, жуте маџарије,
0075 Удр’ Омере по пољу хајдуке!”
0076 Омер бије по пољу хајдуке,
0077 Док заплака нејако дијете:
0078 „Јаој мени до Бога милога,
0079 Праха имам, ал олова немам!”
0080 Салетјеше Власи под планину,
0081 У жетини дувар оборише,
0082 Позајмише тријест дјевојака.
0083 Оста Омер у жетини јадан.
0084 Па мислио, на једно смислио:
0085 „Да се сада у Крајину вратим,
0086 Рећи ће ми наши Крајишници:
0087 Нут’ копила, Хрњанин Омера,
0088 Што он пушта тријест дјевојака,
0089 Па што пушта своју јауклију.”
0090 И мислио на једну смислио,
0091 Па их зајми низ поље зелено;
0092 Држи пушку у лијеву руку,
0093 А у десну мача зеленога,
0094 Па их зајми низ поље зелено;
0095 Седам Омер одсијече глава,
0096 А и седам задобио рана,
0097 Па он виче од Задарја бана:
0098 „Врати мени Ајку Бојковића,
0099 Кунем ти се, истину ти кажем,
0100 Тјераћу те кроз горе четири,
0101 Задранине, до Задра капије,
0102 Све ти дробит по гори дружину,
0103 А ни теби добра бити неће.”
0104 А кад бане раскити бесједе,
0105 Поврати му Ајку Бојковица,
0106 Па се Омер под јелику врати.
0107 Ја Омера ране јендисале,
0108 Крај њег сједе кићена дјевојка
0109 Прољевати сузе од очију.
0110 Откиде се суза од образа,
0111 Рањенику на бијело лице.
0112 Ондар Омер очи отворио,
0113 Отворио па је говорио:
0114 „Срце моје, Ајко Бојковића,
0115 Отвори ми од злата кутије,
0116 Извади ми два т’ишека праха,
0117 Напуни ми бистра џефердара,
0118 Окрени га низ Кунар планину,
0119 Подај хабер у турску Удбину,
0120 Не ће л’ чути сердар ага Мујо,
0121 Не ће л’ наше робље повратити.”
0122 А кад зачу кићена Ајкуна,
0123 Извади му два фишека праха,
0124 Те напуни бистра џефердара,
0125 Она њему живу ватру даде.
0126 А кад пуче бистар џефердаре,
0127 Низ њег маче дванаест карика,
0128 Хабер даде у турску Удбину.
0129 Ал се бјеше догодио Мујо
0130 А на својој од камена кули;
0131 А кад чуо пушку џефердара,
0132 Мујо проли сузе од очију:
0133 „Еј Халиле, мој брате рођени,
0134 Омеру је голема невоља.
0135 Лети, брате, у подруме право,
0136 Опремај нам дора и вранчића,
0137 Да летимо под гору зелену,
0138 Да видимо, шта је горе било.”
0139 У млађега поговора нема,
0140 Већ одлетје под бијелу кулу,
0141 Па опреми вранца и дората,
0142 Па се врати на бијелу кулу.
0143 Ал се Мујо бјеше опремио,
0144 А и брату рухо повадио.
0145 Спремише се два брата рођена,
0146 Па одоше низ бијелу кулу.
0147 На авлији коње посједоше,
0148 Отискоше пољем зеленијем.
0149 Кад падоше под гору зелену,
0150 У жетини нигдје никог нема,
0151 А травица крвљу покапата.
0152 Мујо писну како гуја љута:
0153 „Мој Омере, моја рано љута.
0154 Бели си ми свијет пром’јенио.”
0155 Натјераше низ поље зелено.
0156 О’шла трла низ Кунар планину,
0157 Стаде Мујо налазити главе.
0158 Кад бијаху на ср’једи Кунаре,
0159 Халилу се очи отргоше,
0160 Кад погледа под танку јелику,
0161 Рањен Омер лежи под јеликом,
0162 Уз њег цура сузе пролијева.
0163 А кад видје гојешан Халиле,
0164 Он потеже сабљу оковану,
0165 Да дјевојци одсијече главу.
0166 Дјевојка се к Омеру савија
0167 И све главу у њедра сакрива.
0168 Тада Омер гајрет учинио,
0169 Па је црне очи отворио,
0170 Те амиџи ријеч говорио:
0171 „Мој амиџа, немој будалити,
0172 Н’јесам с Ајке ране задобио,
0173 Већ, амиџа, са срдашца мога;
0174 А ако си крви пожелио,
0175 Тјерај брже уз гору зелену,
0176 Отишло је калабалук Влаха,
0177 Отјераше тридесет робиња.”
0178 А кад Халил зачу лакрдију,
0179 Крену вранца уз Кунар планину.
0180 Када Халил на Кунару дође,
0181 Нигдје ништа на планини нема;
0182 Па отален низ Пролому равну.
0183 Кад падоше на другу пољану,
0184 Туде добре коње разјахаше
0185 И све стаде јека уз планину.
0186 Помоли се једна дервишина,
0187 Нигдје ништа од пусата нема,
0188 На дорату један мијех вина,
0189 С друге стране перна топузина
0190 Од двадесет и четири оке.
0191 Он Хрњици турски селам викну,
0192 Њему Мујо љепше прихватио,
0193 Пред њиме је на ноге ђипио,
0194 На своје га мјесто поставио.
0195 Ал му вели гојешан Халиле:
0196 „Устај Мујо, на ноге лагухне,
0197 Наше робље оде у Кауре!”
0198 А вели му гола дервишина:
0199 „Сједи Мујо, да се напијемо,
0200 Ласно ћемо робље повратити.”
0201 Ал бесједи Мујагин Халиле:
0202 „Устај Мујо, сам те Бог убио,
0203 Сваку сорту пушташ за трпезу,
0204 Те погани твоје хладно вино.”
0205 На њег’ голо очи попријечи:
0206 „Црн ти образ, Мујагин Халиле,
0207 Устај, море, зајаши дората,
0208 Да јуначки мејдан дијелимо,
0209 Да видимо, за ког нас је вино.”
0210 Ал се моли од Кладуше Мујо:
0211 „Немој дедо, обадва ти св’јета,
0212 Немој мени гојена Халила.”
0213 Онда му је дједо бесједио:
0214 „О ђидијо, Хрњичин Халиле,
0215 Хајд’ узјаши дебела дората,
0216 Хајде стрмо низ гору зелену;
0217 Када будеш у треће богазе,
0218 Добро гледај десно и лијево,
0219 Опазићеш сухо-врху јелу.
0220 Што год буде, болан, уз јелику,
0221 Зајми, море, мени на планину.
0222 Отале ћеш Картали пећини,
0223 Пећина је ломом заломљена.
0224 Што год, болан, у пећини нађеш,
0225 Оно мени на планину зајми.
0226 Немој кака такнути шићара,
0227 Кунем ти се, скинућу ти главу.”
0228 А кад Халил опази очима,
0229 Он дебела посједе дората
0230 И отиде на гору зелену.
0231 Када паде у прве богазе,
0232 Сва зелена поваљана трава:
0233 Мртви Власи леже по планини,
0234 Све без ране и скинуте главе
0235 Опет Халил протјера дората.
0236 Када паде у друге богазе,
0237 Сва зелена поваљана трава:
0238 Мртви Власи леже по планини,
0239 Сви без ране и скинуте главе.
0240 И туј Халил протјера дората,
0241 А кад прође и треће богазе,
0242 Он погледа десно и лијево,
0243 Док опази сухо-врху јелу,
0244 Уз њу свезан Гавран капетане
0245 И до њега Задарија бане.
0246 Па протјера коња уз планину
0247 И он сиђе пред Картал пећину,
0248 Па отвара отворит не може.
0249 Он потеже мача зеленога
0250 И раскреса од јелике гране,
0251 Потрбушке уђе у пећину.
0252 А кад Халил у пећину сиђе,
0253 Ту посјело тридест дјевојака.
0254 Пуно сваког мала и шићара.
0255 Ништа Халил такнути не смије,
0256 Већ изведе тридест дјевојака,
0257 Одријеши два каурска краља,
0258 Па их зајми уз гору зелену.
0259 А кад Халил пође на планину,
0260 Када их је голо опазио
0261 И за Муја главу заклонио,
0262 Па говори гола дервишина;
0263 „Питај Мујо, Задранина бана,
0264 Како га је сила заматала.”
0265 У том бане паде на планину,
0266 Полетје му скуту и рукаву;
0267 Седам га је пута побратио,
0268 Док је њему живот поклонио.
0269 Па му онда Мујо бесједио:
0270 „Кака те је сила заматала?” —
0271 „Прођи ме се, од Кладуше Мујо,
0272 Ја ти зачух у своме Задарју,
0273 Гдје Бојковић покупио мобу,
0274 Па ја сиђох под планину, Мујо.
0275 Дочека ме твој Омер нејаки,
0276 Велик ми је гарет учинио,
0277 Истјера ме сред Кунар планине
0278 А заиска Ајку Бојковића.
0279 Ја му цуру уз планину вратих,
0280 Па наљегох низ гору зелену
0281 И ја пођох у богазе, Мујо,
0282 Дочека ме једна серхатлија
0283 На дорату, ко на горској вили.
0284 Од пусата нигдје ништа нема,
0285 Него једну перну топузину.
0286 Сву ми поби по гори дружину,
0287 Што утече и то без памети,
0288 Нас двојицу живу ухватио,
0289 Па нам свеза уз јелику руке.” —
0290 „Би л’ га мого познавати, бане?” —
0291 „Бих га, Мујо, живота ми мога.”
0292 Онда голо брке помолио.
0293 Ја кад голо брке помолио,
0294 Онда бана грозница ухвати,
0295 Шћаше побјећ’ низ гору зелену;
0296 Па се за њег’ замолио Мујо:
0297 „Поклони ми бана и Гаврана.”
0298 Туде га је дедо послушао,
0299 Па одоше низ гору зелену.
0300 Онда дедо Мују бесједио:
0301 „Ја сам добар јунак на мејдану,
0302 Не умијем четовати, Мујо,
0303 Учи мене четовати, Мујо.” —
0304 „Аја богме, дервишина голо,
0305 Рањен ми је Омер у планини.” —
0306 „Ет’ Омеру тридест дјевојака,
0307 Нек’ га носе редом по планини,
0308 Понајвише Ајка Бојковића,
0309 Јер је њему јауклија, Мујо.”
0310 Свака цура жути дукат даде,
0311 А Ајкуна четири дуката,
0312 Јер ће бербер Пјечити Омера.
0313 Уз планину цуре отискоше,
0314 Па одоше цуре на планину
0315 И узеше нејака Омера.
0316 Редом момка носе низ планину,
0317 Понајвише Ајка Бојковића.
0318 У том га је снесла у Крајину.
0319 Њих тројица низ гору зелену,
0320 Па прођоше дванаест градова,
0321 Седамдесет и три карауле,
0322 И сиђоше к мору дебеломе;
0323 Покрај њега коње одјахаше
0324 И сједоше хладно пити вино.
0325 Хрња Муја санак преварио,
0326 Покрај њега гојена Халила.
0327 Мало трену, ал се брзо прену,
0328 Али нема голе дервишине.
0329 Ал заплака одгојак Халиле:
0330 „Устај брате, ако Бога знадеш,
0331 Заведе нас гола дервишина.
0332 Ми не знамо сента мемлећета.
0333 Лудо ћемо изгубити главу.”
0334 Помоли се гола дервишина
0335 И он гони на мору ђемију:
0336 „Устај Мујо, на ноге лагане,
0337 А ђидијо, гојени Халиле,
0338 Скидај седла у зелену траву,
0339 Одбиј коње покрај сињег мора,
0340 Већ ти, болан, требовати не ће.”
0341 Проли Мујо сузе од очију:
0342 „Немој дедо, ако Бога знадеш.” —
0343 „Хоћеш Мујо, живота ми мога.”
0344 Скочи Халил, јер му бит’ не може,
0345 Седло скида у зелену траву,
0346 Одби коње покрај сињег мора,
0347 Већ како му требовати не ће.
0348 Ускочише у бијелу лађу,
0349 Отискоше преко сињег мора.
0350 У тај данак море пријеђоше,
0351 Изиђоше у поље зелено,
0352 Па сједоше у зелену траву.
0353 Онда дедо Мују бесједио:
0354 „Видиш Мујо, поља широкога,
0355 Двадесет је пунијех сахата,
0356 Двадесет је и више четири,
0357 Ваља ти га прекасати, Мујо.” —
0358 „Немој дедо, ако Бога знадеш!” —
0359 „Хоћеш, Мујо, живота ми мога!”
0360 И отален на ноге ђипише,
0361 Отискоше пољем зеленијем.
0362 Куд покаса Хрњица Халиле?
0363 Халил лети, што год икад може
0364 И зелено поље пријеђоше,
0365 Па дођоше под гору Звијезду.
0366 И отале на ноге ђипише:
0367 „Видиш, Мујо, Звијезде планине,
0368 Ваља ти је искасати касом,
0369 Искасати двадесет сахала,
0370 Двадесет сахат’ и више четири.”
0371 И отале на ноге ђипише,
0372 Отискоше уз гору Звијезду,
0373 Испадоше врху на планину
0374 И сједоше хладно пити вино:
0375 „Видиш, Мујо, танахне пољане,
0376 И она је дванајест сахата,
0377 Ваља нам је пребродити, Мујо.” –
0378 „Немој дедо, ако Бога знадеш!”
0379 „Хоћеш Мујо, живота ми мога!”
0380 И отале на ноге ђипише
0381 И сиђоше низ дугу пољану,
0382 Па стадоше на оне стијене.
0383 Одонде се види Петровграде
0384 „И донле је дванаест сахата,
0385 Ваља т’ ондје силазити, Мујо.” —
0386 „Немој дедо, ако Бога знадеш!” —
0387 „Хоћеш Мујо, живота ми мога!”
0388 Па отале на ноге ђипише,
0389 Отискоше стрмо низ стијене
0390 И сиђоше у поље зелено.
0391 И ето их пољем зеленијем
0392 Петровоме граду на капију,
0393 И ето их низ нову чаршију.
0394 Ал бесједи гола дервишина:
0395 „Видиш Мујо, камене мејхане,
0396 Ондје сједи крчмарица Јања;
0397 Иди, Мујо, у пјану мејхану,
0398 Ишти, Мујо, на дукате вино.”
0399 Мујо дипи, ко да се помами,
0400 Те одлетје у пјану мејхану.
0401 Иште Мујо на дукате вино,
0402 А вели му крчмарица млада:
0403 „Отле море, рђави Маџаре,
0404 Овде јунак није долазио,
0405 Који пије на дукате вино,
0406 Сјем мојега Богом побратима,
0407 Побратима Мехди Сеидије,
0408 Он га пије на дукате вино.
0409 Ево данас четири године,
0410 Откад мога побратима нема;
0411 Већ сам млада дућан затворила.”
0412 Истом голо врата отворио.
0413 Кад је млада побра опазила,
0414 Полетје му скуту и рукаву,
0415 Пољуби га у скут и у руку,
0416 Па одведе у своју одају,
0417 И одлетје у своју одају,
0418 Те навуче лијепе хаљине.
0419 Вино пише један мјесец дана.
0420 Ал бесједи од Кладуше Мујо:
0421 „Је ли вакат путовати, дедо?” —
0422 „Није, Мујо, вакта ни земана.”
0423 Вино пише други мјесец дана,
0424 Опет Мујо деду бесједио:
0425 „Је ли вакат путовати, дедо?” —
0426 „Није, Мујо, вакта ни земана.”
0427 Вино пише трећи мјесец дана,
0428 Вино пише, зиму претурише.
0429 Онда голо бесједи Халилу:
0430 „Црн ти образ, Мујагин Халиле,
0431 Хајде мало по влашкоме граду,
0432 Види чудо, што видио н’јеси.
0433 Када, море, у Крајину сиђеш,
0434 Нек’ имадеш свашта казивати.”
0435 Па га води по бијелу граду,
0436 Обиђоше до тридесет кула.
0437 Онда дедо бесједи Халилу:
0438 „Ој ђидијо, Хрњичин Халиле,
0439 Види чудо, што видио н’јеси:
0440 Прексјутра је данак Ђурђев данак,
0441 Водићу те краљу на авлију.”
0442 Те га врати у пјану мејхану.
0443 Вино пише три бијела дана,
0444 А четврти Ђурђев данак свану.
0445 Онда дедо на ноге ђипио:
0446 „Хајде Мујо, ваља путовати.”
0447 Узе Муја за бијелу руку,
0448 Па га сведе низ нову чаршију
0449 До авлије петроградског краља.
0450 Кад авлијска отворена врата
0451 И свезана три коња бињека.
0452 С једне стране малешан малине,
0453 С друге стране ђогат од мејдана,
0454 С треће стране силни алатине.
0455 „Видиш Мујо, дебела ђогата,
0456 Притегни му четвере колане,
0457 Јаши, бјежи, не уфај се у ме;
0458 Ти Халиле малешна малина,
0459 Притегни му четвере колане,
0460 Јаши, бјежи, не уфај се у ме.”
0461 А кад Мујо зачу лакрдију,
0462 Па долетје до коња ђогата,
0463 Притеже му четвере колане,
0464 Па узјаха на коња ђогата,
0465 Па побјеже низ нову чаршију,
0466 А за њиме гојени Халиле.
0467 Ал на граду пукоше топови,
0468 За њима се потјер натурила.
0469 Онда дедо ђипи на алата,
0470 Па испаде граду на капију,
0471 Обузбијат беглук Њемадију.
0472 А све виче големим авазом:
0473 „Бјежи Мујо, погинућеш лудо!”
0474 Оде Мујо на оне стијене,
0475 Све за њиме гола дервишина.
0476 Докле дедо на оне стијене,
0477 Мујо паде на гору Звијезду;
0478 Докле дедо на гору Звијезду,
0479 Мујо паде под гору Звијезду;
0480 Докле дедо под гору Звијезду,
0481 Мујо паде мору широкоме,
0482 Па на мору лађу ухватио,
0483 Па побјеже преко сињег мора.
0484 Докле дедо мору долазио,
0485 Мујо сиње пребродио море.
0486 Дедо коњу ријеч говорио:
0487 „Хајд’ алате, хајде добро моје,
0488 Ваља сиње море препливати.”
0489 Па на море коња нагонио,
0490 Прије Муја на обалу дође,
0491 Па причека три бијела дана,
0492 Па отоле коње отискоше,
0493 Па пређоше дванаест градова,
0494 Седамдесет и три карауле.
0495 Изиђоше на дугу пољану,
0496 Гдјено су се најпре састанули,
0497 Па сједоше хладно пити вино.
0498 Туј се дедо гајиб учинио,
0499 А заплака од Кладуше Мујо:
0500 „Јавај мени, до Бога милога,
0501 Добра бијах стек’о побратима.”
0502 Па с’ отале на ноге ђипише
0503 И дебеле коње појахаше,
0504 Па одоше у турску Крајину.
0505 Тада ј’ Мујо коња набавио.